Прва партизанска болница

Пише: српскопитање

Крајем септембра 1941. године, након конференције делегата НОП Баније и Кордуна одржане у селу Џодани, на Петровој гори је почела изградња прве партизанске болнице. Изградњу болнице је водио Јаков Крањчевић Брада у предјелу шуме Врлетне Стране. Прва два рањена партизана су примљена 04. октобара 1941. године и тада је почела са радом. Ово је прва болница у Југославији која је користила земунице са склањање рањеника.

***

Станко Опачић Ћаница је у књизи „Србин у Хрватској“ описао како је дошло до оснивања ове болнице: „Први пут се, на позив Штаба Кордуна и Баније 19. и 20. септембра, састају представници свих одреда и Партије Кордуна и Баније, да заједнички размотре све што се до сада урадило и што даље треба радити. Тај је скуп имао непроцјењив значај у духу НОП ђе су борци имали прилику размјенити искуства са широког подручја Кордуна и Баније.

Разбијен је дотадашњи начин када су директиве стизале од неког народу невидљивог и илегалног, што овдје од првих дана устанка није одговарало природном стању народног устанка, па ће зато, управо, од тада све кренути на боље. Записник са овог скупа је штампан у разним едицијама и зато то не желим понављати. Ко треба, наћи ће… Код нас у НОБ, а нарочито касније кад се почело писати, запатио се један, рекао бих, ружан обичај да се идеја о нечем мора приписати неком ко је предвиђен за славу, а тај мора бити из руководства. Тако је било и са идејом о формирању болнице. На поменутом скупу је заиста одлучено да се она оснује, али из разумљивих разлога то није смјело ући у записник.

Сви смо ми, командири и комесари који смо почели одоздо као руководиоци малих група и одреда, на састанцима са борцима свађе чули питања: „Другови, а шта ће бити са мном ако будем рањен?“ Међутим, на та питања ни из комитета, ни из команде није било одговора. Мени је чак један друг из вишег руководства рекао, да је то „четничка пропаганда“ иако на Кордуну није било четника. Прекрупна је ово била ствар а да нас, домаће људе, не би ћерала на размишљање. Отезање да се разговара о стварању болнице, нама сељацима који смо се дигли да бранимо свој опстанак у првом реду и родно огњиште, није било једнако као и друговима који су дошли, јер они могу и промијенити терен ако овђе не успију. Али тада није било вријеме да то речемо друговима које смо једва дочекали као везу са устанком у цијелој земљи и једним изгледом на успјех.

Ни тада ни данас многима, па ни мени, није постало јасно што је те наше другове ометало да не виде геноцид над српским народом, очигледан на сваком кораку. Никакве сличности овђе није било у посљедицама са сусједним хрватским селима или варошима. Кад су Хрвати комунисти тамо вршили диверзије и убијали усташе, за њима су трагали и кад их ухвате, убијају их, али ниђе за то не покољу хрватско село, улицу или у вароши, док је то у српским насељима правило.

А српски народ није имао куд него да овђе истраје или нестане. Њега је нужда гонила да мисли више о томе него о свјетској револуцији. Њему није било друге до да извида ране и да се врати у строј и даље бори. Осим тога, добро је познато да сваки борац у рањеном другу гледа себе. Небрига за рањенике је пропаст морала бораца. Тако је тек на томе широм скупу било могуће усвојити идеју оснивања болнице. Она је примила прве рањенике у новембру 1941., а да је кроз четири године непријатељ не откри, заслуга је у првом реду народа, јер никада непријатељ не нађе издајника да је прокаже. Многи су примили нож у гркљан а не одадоше.

Друга је страна наших мука, што ми више од годину дана у њој нијесмо смогли сталног љекара. Имали смо јединог, Саву Златића који је као комуниста и робијаш дошао у августу у Кордун. Он је руководио стварањем болнице и дочекао прве рањенике, важио као честити човјек и комуниста, али, као искусан партијски руководилац и члан Окружног комитета, поред огромних партијских послова, није тешко схватити колико је времена могао посветити лијечењу рањеника. А првог хирурга Кордун добива тек у јесен 1942. године, када је пао Слуњ и слободни се териториј Кордуна спаја са Босном, па нам хируршку екипу шаље санитет Врховног штаба, а не Загреб ни Карловац пун љекара.

Кад је у марту 1942. др Златић постао секретар ОК, болница је остала болничару Бради и неколико оних које је он подучавао. Дакле, лијечење се састојало из његовања и превијања рањеника, али иако су многи умирали у помањкању хируршке интервенције, та је болница постала љубимче свега народа који ју је снабдјевао храном, покривачима и завојима. Међу тим особљем су биле и моја жена Драгица и ћерка Вукосава. И оне су и дању и ноћу двориле и прале гнојне завоје који су прављени од дјевојачких сватовских пешкира. Ипак је та болница и поред оскудице у љекарима и љековима очувала оно најважније: морал рањеника, бораца и народа пуну годину дана, када је први пут добила сталног љекара другарицу Шлезингер“ (стр. 44 – 46).

***

Оно што је заједничко првој партизанској болници и свим болницама на подручју Горње крајине током II свјетског рата је велика солидардност народа, здраственог особља и бораца. Иван Краљ је у књизи „Организација здравства у народноослободилачкој борби на територију Хрватске“ написао да је подршка народа имала неколико облика: склањање рањеника, њихова опскрба и њега у тајним склоништима унутар кућа или у близини кућа, градња бројних објеката за партизанске болнице и њихово опремање потребним инвентаром, креветима, личним рубљем, материјалом за израду завоја и друге санитетске опреме и снабдејвање животним намирницама. Транспорти рањеника не би били могући без помоћи народа у запрежним возилима, товарној стоци и преношењу људском снагом.

Народ никад није одао непријатељу локацију партизанских болница. Здравствена заштита коју је осигурало особље партизанских болница је имала велики значај за народ и борце Баније и Кордуна. Солидарност народа и чланова НОП -а је омогућила побједу у изузетно тешким ратним условима. Побједа наших предака је омогућила све добро које су посљератне генерације добиле у Југославији. Наши преци заслужују наше поштовање.

ФОТО: фејсбук