Четврт вијека прође
Пише: Славко БАСАРА
Свануо је 5. октобар, година је 2000.
Најбоље би било да смо га прескочили…
Има дјеце којима је то игра била, рецимо Чедомир Антић, Драган Ј. Вучићевић, Саша Боројевић… И Чачани Боре Ђорђевића предвођени Вељом Илићем.
Био сам на боловању, по Великој Госпојини, оперисао жуч.
Редакција Блица на челу са Миланом Љепојевићем, који ме је и увукао у ту причу, латиничну, рушила је Слободана Милошевића. Први пут сам се, директно, сусрео са тим новинарством!
Рушилачким!
Данас се сви стиде Петог октобра, бјеже од њега јер ни сами нису вјеровали у то… Надали су се шестом…
Сабља?
Тупља него што су је носили наши преци на парадама кроз Београд…
Елем, најлакше је главу одсјећи, треба главу родити и усмјерити.
Тај 5. октобар нам је донио несрећу. С приказаним јунацима који заиста јесу јунаци нашег времена, доба и народа, нећемо сазнати јесу ли, заиста, (зло)употребљени?
Александар Тијанић, Предраг Поповић, Градиша Катић, Драган Вучићевић… и море њих 1999. године били су у у Бањалуци, у Републици Српској. Утекли од Слободана Милошевића, у редакцију Жељка Копање, тада најмоћнијег новинарског газде.
Сви се сада одричу Петог октобра… Зар то није била мисија? Зар то није била будућност? Зар то нису вриједносни темељи нашег народа?
Постоји ли ријеч извини?
Ко се коме треба да извини за пети октобар?
Земља Србија свом предсједнику Слободану Милошевићу, за на вијек!
Тек када опростимо Милошевићу, онда можемо да идемо даље…
Послије њега…
Вучић.
Има оно што треба Србији.
А између Милошевића и Вучића?
Оно смо што смо и оно смо што јесмо…
Нисам теоретичар завјера и тетака, али гледајући визуелно: Хашим Тачи, Мило Ђукановић и Борис Тадић личе! Један на другог.
Долази пети октобар…
Свиће, земљи Србији!
Ваљда?
ФОТО: фејсбук
