Три деценије од атентата на Киру Глигорова

Пише: Ж. ШАЈН/Политика

Трећег октобра 1995. године, пре три деценије, Република Македонија суочила се са догађајем који је заувек обележио њен политички пут – атентатом на првог председника Киру Глигорова, који је тада тешко повређен. Био је то тренутак који је младој држави, тек изашлој из оквира југословенске федерације, показао да пут самосталности има своју цену, а да међународни односи често нису вођени снагом аргумената, већ аргументом силе.

Атентат, извршен у јеку обликовања новог светског поретка после пада Берлинског зида, до данас је остао неразјашњен. Македонски пут у независност, после распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, био је поплочан политичким условљавањима. Грчка јој је, под окриљем Уједињених нација и уз подршку ЕУ и НАТО-а, наметнула захтев да промени име државе и Устав. У спору који је трајао скоро три деценије, решење је стигло тек Преспанским споразумом, 2018. године, када је ова држава пристала да промени највиши државни акт и име у Република Северна Македонија која је затим успела да постане чланица НАТО-а, али је ЕУ и даље недостижан стратешки циљ Скопља.

Наиме, Бугарска је, уз подршку Француске и Немачке поставила нове препреке на евроинтегративном путу Северне Македоније, инсистирањем на „историјској истини” и језику, па се млада држава нашла у троуглу притисака – између Грчке, Бугарске и евроатлантских центара моћи – где је свака препрека уклањана не снагом аргумената, већ политичким уценама.

Глигоров се нашао на мети када је одбио да одступи пред захтевима за промену имена државе. Детонација у центру Скопља 3. октобра 1995. године трајно је променила политички пејзаж. Љубомир Фрчковски, Слободан Богоевски и Павле Трајанов, тадашњи челници безбедносног сектора, нису поднели оставке. У Бугарској се водила вишенедељна медијска кампања која је покушавала да укаже на „трагове” атентата и сугерисала да је Србија имала интерес да уклони Глигорова. Такве тезе су брзо одбачене. Још на састанку у Охриду, где су Глигоров и Васил Тупурковски разговарали са Слободаном Милошевићем и Борисавом Јовићем, Београд је дао чврста уверења да Македонија може ићи својим путем и да Србија неће стајати на том путу. Данашњи односи између две државе, без отворених питања, потврђују да је тада дата реч имала политичку тежину.

Балкан остаје простор где се преламају интереси великих сила, где се сукобљавају наративи и где аргумент силе и даље доминира над снагом аргумената. У таквом окружењу, сећање на атентат у Скопљу није само подсећање на прошлост, већ и упозорење за будућност. Како показују протекле три деценије, историја на Балкану се понавља у новим облицима. Случај Глигорова остаје симбол цене коју мале државе плаћају када настоје да задрже сопствени пут у времену када велики одлучују о правилима игре.

ФОТО: ЕПА/Георги ЛИЦОВСКИ