Ко успављује Србе у Црној Гори?

Пише: Владимир ВУКОВИЋ/Политика

Унутар самог српског корпуса у Црној Гори створене су структуре које убијају сваку идеју о заједничком циљу

Понекад највећи пораз једног народа не долази споља, него изнутра. Некада се окупатор познавао по униформи и туђем језику, а данас је довољно да под истом заставом живиш, али без гласа, без реакције и без жеље да се супротставиш понижењу. Оно што се ових дана дешава у Црној Гори, од Морина, преко Цетиња, па до Подгорице, само је слика једне дубље, болније стварности — народ је, после свега што је проживео и извојевао, пристао да ћути.

Дан који је требало да означи слободу и обнову достојанства, 30. август 2020, постао је полазна тачка једне нове врсте инжењеринга. Од оног дана политичка енергија се систематски усмеравала у безначајне полемике, личне сукобе и лажне дилеме. Грађанска воља је разбијана, дробљена, дезоријентисана.

Данас, док се понижавање државе и народа врши јавно, док страни емисари и министри долазе да држе лекције, не постоји спонтана реакција народа. Нема гласа, нема протеста, нема макар симболичног геста отпора. Та тишина није случајна — она је произведена. Анестезија народа не долази сама од себе. Она се систематски производи кроз лажне поруке о „смиривању тензија“, кроз представљање равнодушности као „зрелости“, кроз злоупотребу појма „мир“ који је све чешће само друго име за капитулацију.

Унутар самог српског корпуса у Црној Гори створене су структуре које убијају сваку идеју о заједничком циљу. Њихов задатак није више да бране национални интерес, него да га замагле. Под плаштом „умерености“ и „дијалога“ гаси се свака искра народног самопоуздања. Ово о чему пишем није питање политике него психологије, јер се народ који се не буни лакше контролише од оног који јасно мисли и памти. А да би се то постигло, потребно је не уништити га, већ га успавати.

Посебно је болно кад се механизми тог успављивања пренесу у саме институције које би требало да чувају духовни идентитет народа. Нису то никакве велике завере, него ситна, прецизна и умивена деловања. Поједини кругови који се представљају као „умерени“, у ствари раде на деполитизацији народа и на искључивању сваког вида отпора.

Тај софистицирани модел функционише једноставно — кад народ хоће да говори, увере га да није тренутак. Кад хоће да се окупи, објасне му да то није „европски“. Кад хоће да брани своје, кажу му да то није „хришћански“. И тако, корак по корак, народ се навикава да се не брани, да не реагује, да чека своју пропаст.

Још један слој те анестезије чине самопроглашени јунаци и „професионални родољуби“ који већ годинама живе од симболике, а не од суштине мисије која им је поверена. То су људи који су себи изграђивали имиџ на подвизима других, који су туђе жртве претварали у лични маркетинг.

Та појава је можда најподмуклија — док истински јунаци ћуте или живе у скромности, ови нови „ратници“ глуме патриотизам за телевизијске камере и аплаузе док се шепуре на лажно изграђеном миту о себи. Њихове везе са „хуманитарним иницијативама“, фондацијама и међународним структурама нису ништа друго до канал кроз који се спроводи идеолошка стерилизација народа, све под етикетом „помирења“ и „толеранције“.

Слика коју добијамо није случајна — док се народ позива на мир и стрпљење, они за то време праве своје мреже, бизнисе, контакте и личне користи. Под видом „хуманитарног рада“ гради се инфраструктура која не храни гладне, него гаси борбеност и пуни личне буђеларе појединаца.

Систем успављивања данас има своје професионалце, медијске аналитичаре, активисте у оделима, јавне моралисте и духовне ауторитете који су савладали технику како да народ држе у сталном стању стида и самопорицања. Они су ту да у сваком покушају народног буђења виде „опасност“, „радикализам“ или „ретроградност“. И док се тако гаси један по један импулс отпора, држава клизи у духовну празнину. У том вакууму нестаје свест о заједништву, о прошлости, о обавези да се истина брани. Све постаје ствар „личног става“, „перцепције“, „толеранције“, и управо у тој фразеологији лежи кључ контроле.

Једини лек против те анестезије јесте истина. Не она романтична и наивна, већ она тешка, непријатна и обавезујућа. Истина да се слобода не добија једном изборном победом, него се брани сваким даном. Истина да се понижење не може улепшати протоколом или дипломатским осмехом. Док год народ прихвата да му други пишу историју и држе лекције о вредностима, он не живи као субјект, него као објекат. И док год грађани мисле да је ћутање „паметна стратегија“, они остају заробљени у тишини коју су им други осмислили.

Народ који се једном пробудио 30. августа 2020. године, може то поново. Али овога пута мора разумети да најопаснији непријатељ није онај споља, него онај који га је уверио да нема за шта да се бори.

Истина је једини облик отпора који се не може укинути. И кад престану сви други гласови, истина остаје као подсећање да се дух не може потпуно убијати — само се може привремено успавати.

ФОТО: Милош ВУЈОВИЋ