Смрт и бесмртност у истој личности

Пише: Миливоје ПАВЛОВИЋ/Политика

Дело Данила Киша, који је рођен пре девет деценија, избрушено руком мајстора и плаћено немерљивим личним искуством, одржава га у видокругу критике и публике као истинског културног хероја модерне српске и светске књижевности.

Иако није волео механизам општег места, пригодности и дословности (њима је претпостављао „боговску измешаност” датума, тема, жанрова и поступака), ова сезона у српској култури протиче у знаку обележавања деведесете годишњице његовог рођења. Киш је дошао на свет 1935. у Суботици, на југословенско-мађарској граници, и тај податак, према његовим речима, сведочи о двострукости, о „амбигвитету језика, порекла, историје и културе”. Отац му је био мађарски Јеврејин, а мајка Српкиња са Цетиња. Нестанак оца у време фашистичког погрома над Јеврејима и прерана мајчина смрт, наметнули су Кишу егзил, сеобе, патњу и неправду као опсесивне теме. „Морао сам да се ослободим те опсесије – зато сам писао”, рекао ми је у једном интервјуу.

Умро је 15. октобра 1989. у Паризу, у улици Артира Грусијеа 16, где стоји плоча која потврђује да га је француска престоница уврстила у своје топографске знаменитости. Сахрањен је четири дана касније у Београду, у Алеји заслужних грађана. У тестаменту написаном дрхтавом руком месец дана пред смрт, затражио је да овде почива. По његовој тестаментарној жељи, покопан је по православном обреду. Дирљив говор над отвореним гробом одржао је тадашњи владика Амфилохије. Део чаршије је гунђао не знајући да је мајка Милица крстила малог Данила у новосадској Успенској цркви и тиме га увела у православну веру.

„Тај податак ми је током рата спасио живот”, говорио је Киш, готово сигуран да би, да је остао у јеврејској вери, завршио у Холокаусту, „без дома, без гроба”, као његов отац.

Иако је у Београду активно учествовао у књижевним и кафанским споровима, који су му донели и крупније непријатности (свој карактер описивао је овако: „тврдоглав, нежан, прек, правдољубив али одан”), Данило Киш је у више наврата писао о радости повратка у наш главни град као у матичну луку. У есеју „Излет у Париз”, на пример, пише: „С тим ми је осећањем, да сам једном заувек пронашао своју матичну

луку, било лако кренути на пут.”

Волео је Париз у коме се, како је говорио, издавачке куће раменом додирују с књижарима и ресторанима. У овом граду прешао је пут од бродоломника до витеза – витеза уметности, за шта га је прогласило француско Министарство културе. Иако је био космополита и полиглота – „вагабунд са маштом без кочница”, како је сам једном себе описао – свуда је књижевне текстове писао на српском језику; остао је веран језику на коме је постао писац. Овај језик је његова права отаџбина, иако је преводио са пет језика, а познавао укупно десет. У Француској, где је проживео последњу деценију живота, сматрају га одличним познаваоцем свих нијанси овог језика и великим борцем за његове стилске вредности. Кишов превод Кеноових „Стилских вежби” на српски проглашен је на једном међународном скупу најбољим преводом тог необичног дела – које се одржава искључиво снагом свога стила – на неки страни језик. Киш је тада рекао да је Кеноа преводио као игру духа на пола пута између математике и књижевности, као језичку вежбу у оба смера. Рејмон Кено био је математичар и надреалиста, и Киш га је преводио као да преноси осетљиви материјал не само с једне језичке обале на другу, већ и из једне асоцијативне сфере у другу.

Осим са француског, Данило Киш преводио је и са руског, мађарског, немачког и енглеског. Написао је петнаестак књига жанровски врло различитих, а артистички и те како изазовних. Најбољи је у прози (приповетке, романи, драме, сценарија, полемике, есеји) којом је исписао трагичну горчину двадесетог века и „многострукост света” у коме су предоминантне теме логори, опресија, истребљење, „историја бешчашћа”, патња и идеолошки фантазми као „легло смрти”.

Мање је познато да је Киш читавог живота писао и поезију, у којој је такође варирао теме прераног одласка као велику „фугу смрти”. Први Кишови руком написани радови, кад је имао само девет година, били су у стиху. Прво објављено дело с Кишовим ћириличким потписом била је песма – „Опроштај с мајком” (1953). Последње дело објављено за његовог живота такође је песма, „На вест о смрти госпође М. Т.”, публикована у „Политикином” Културном додатку 12. августа 1989, на вест да је од тешке болести умрла Мира Траиловић. Познат по ригорозности према ономе што је написао, Киш је за живота објавио само десетак песама, а само четири-пет сматрао је вредним да буду сачуване. У неколико наврата себе је називао „пропалим песником”.

Његов невелики поетски опус, који обухвата тридесетак песама, помаже, ипак, да се боље разуме извориште лирске енергије која је обасјавала његове романе и приповетке.

Мајстор ерудитских игара и аутор поетичких и аутопоетичких текстова у којима се аутономност уметничког чина брани с великим, дотле незабележеним енергетским напоном, Киш је сваки свој текст писао као да му је први, поправљајући и мењајући верзије од три до седам пута. Такав однос према тексту (и контексту) донео му је светску славу; био је међу кандидатима за Нобелову награду, која би му свакако једног дана припала да није умро са непуне 54 године. Како је једном рекао Петер Естерхази, мађарски писац који је такође у међувремену отпловио преко реке смрти, код Киша имамо и смрт и бесмртност у истој личности.

Избрушено руком мајстора, плаћено немерљивим личним искуством, то дело одржава Киша у видокругу и критике и читалачке публике као истинског културног хероја модерне српске и светске књижевности.

ФОТО: Политика