Далмација вриједна ходочашћа
Пише: Марко РАДАКОВИЋ
Многи су ме питали о утисцима везаним за Далмацију и рад у Богословији. Требало је времена да се ти утисци слегну, а још увек се и стварају.
У Далмацију сам први пут дошао 2017. године, из разлога сасвим друге природе, и неочекивано (а вероватно Божијим Промислом) то је постало ходочашће. Обишао сам многе светиње, причао са многим монасима, свештеницима и осталим српским живљем. Постоји нешто тешко описиво везано за ове пределе. Један невероватан осећај лепоте и слободе који пружа природа, драги људи и много, знаних и незнаних моштију у земљи и ван ње – оне даје неку необичну благодат и мир. Са друге стране, ту су и један терет и горчина историје која сеже прстима и до данашњих данâ, но ипак не успева да наружи и умањи. Срби у овим крајевима су отворени, срдачни, жељни сусрета, спремни за сарадњу и гостољубиви. Наравно, није тајна да Далматинци некада имају пргаву нарав и да нису сви нарочито црквени. Са Хрватима сам имао уобичајене пословне и административне сусрете, и немам никаквих замерки, иако знам да су други понекад и имали непријатности, но то је више случај него што је правило. Кажем, те 2017. године сам, поред осталог, срео и дивне Хрвате које и данас сматрам пријатељима. И док се не заносим никаквом причом о југословенству, нити негирам и даље присутну мржњу код дела становништва, ствари нису толико драстичне и страшне колико нас убеђују или колико већина мисли. Но о томе и о животу нашег народа овде – неком другом приликом.
Што се тиче Богословије у манастиру Крка, брзо сам се привикао, јер ми такво школовање и начин живота у интернату нису страни (био сам карловачки богослов). Мало је ученика али све су то добри момци спремни да свој живот посвете Богу, Цркви и ближњима. Школовање у Богословији није нимало лако али сматрам да је то и даље најбољи начин да се васпита и обликује добар свештеник и теолог. Осим редовног богослужења и наставе, помажу при берби грожђа и маслина, имају увид у прављење вина, путују другде и на значајнија литургијска сабрања, какво смо недавно имали у Шибенику, кад смо канонизовали Св. Никодима Милаша. Речју, веома је живо, живе у заједници, у великој породици, и сви се тако постављамо. Васпитавају се с љубављу и здравом строгошћу. Скоро сви посетиоци су одушевљени њиховим понашањем, опхођењем, послушношћу. Ако бих им тражио замерке, назовите ме класичним професором, али морали би мало више да уче, и уопште да читају, буду радознали. Но и на томе се ради, и на нама је, професорима, да их заинтересујемо. Не заборављам ни њихове младе године и осетљивост, ни удаљеност од дома. Полако.
Природа је прелепа, заљубио сам се у широке видике, мирисе у ваздуху, топлу боју неба, а ни море није далеко. Уме бура добро да протресе кости и кише да досаде, тако кажу, видећемо. Имам време за себе, мир да откуцкам коју реченицу, прошетам уз реку Крку, мада се још нисам отргао од обазирања на могуће змије. Богослужења су топла, искрена, младост лепо пева молитве. Храна укусна, ракија добра. Поверене су ми обавезе које одговарају мом сензибилитету и даровима, те ме то веома испуњава. Имам изазове у којима могу да растем и кроз то служим Богу и Цркви. Моја ђедовина је ни сат времена одавде и при путовању у Србију, гле чуда, погрешно сам скренуо и ушао баш у село Брувно, одакле већина мојих предака долази. Но, ко ће знати шта је случај, а шта не. Знам да ме је Далмација призвала, да су се врата отворила, Добри Бог то омогућио, погурао и осмелио ме, и – ето ме.
На крају, позивам све људе добре воље да посете Далмацију, јер верујте да је вредна ходочашћа.
ФОТО: фејсбук
