Радост Аустријанаца због побједе Србије у Првом балканском рату?
Пише: српскопитање
Знате ко се обрадовао српским победама у Првом балканском рату? Дефинитивно не Аустријанци који су до тог момента увелико стрепели од сваког јачања русофилске Србије, не баш ни Руси који су обећали Бугарима пола Македоније па покушавали да нам потуре арбитражу након што смо је целу заузели. Али јесу немачки кајзер Вилхелм II и немачко племство. Тако је кајзер одбио аустријске захтеве да се конференцијом великих сила обузда ширење Србије слећим речима: „Није потребна никаква конференција сила. Ако нас неко о томе опет запита, ја ћу, у сваком случају, бити против. Срби су се честито борили и стекли су шта су хтели“.
Још речитији био је саксонски краљ Фридрих Аугуст III, који је на једном новембарском пријему 1912, окупљеном племству одржао слово следеће садржине: „Ти турски посранци очигледно не могу да задрже своје поседе, те свиње треба да лете напоље из Европе! Какве конференције, кости једног саксонског или померанског гренадира су сувише вредне да би их расипали зато што су Срби у Скопљу или Бугари у Цариграду! У сваком случају не долази у обзир да им се одузима освојено после таквих подвига и сјајног војничког успеха!“ Немачки цар је саслушао ово излагање и прибележио је у свом дневнику да је саксонски краљ „дакако у праву“.
Штавише, када је 8. октобра 1912. у Берлин стигао извештај да аустроугарски и руски посланик упозоравају српску владу да велике силе неће дозволити неке значајније територијалне промене на Балкану, кајзер је записао: „Може се мирно сачекати. Уколико победе, балканске државе ће себи осигурати свој удео! Нико их у томе не сме омести!“
Месец дана касније, када је Беч поново опипавао пулс Берлина о могућности конференције сила о Балкану, кајзер Вилхелм је остао при свом ранијем ставу: „Ја нећу учествовати у било којој акцији која би или кочила Бугаре, Србе и Грке у њиховом оправданом победничком наступању или би тежила да им наметне услове који им нису по вољи. Ово треба одмах саопштити и балканским државама и осталим силама“.
🇦🇹Немајући куда, Беч је прихватио насталу реалност, те је 4. новембра 1912. године у Београд дошао дипломата Јозеф Редлих, по налогу аустроугарског министра спољних послова, да саопшти српској влади следеће: 1) Беч нема ништа против територијалног ширења Србије и Црне Горе (лаж, имали су тада штошта против, али пошто је Немачка држала страну Србији нису могли да ураде ништа против нас), 2) Србија може да добије излаз на Егејско море од Солуна до Кавале, али под условом да поштује албанске територије (лајтмотив бечке опсесије протекторатом над Албанијом), 3) Беч заузврат захтева гаранције пријатељског држања Србије према Аустро-Угарској, тј. приступање царинској унији са Хабзбуршком монархијом касније, а најпре десетогодишњи трговински споразум. Редлих је о свему овоме разговарао са Стојаном Протићем, др Лазаром Пачуом, Јованом Јовановићем и коначно самим Пашићем (узгред, скоро сви ови људи су били Цинцари, а не Срби). Потом је амбасадор Аустро-Угарске све потврдио у разговору са Пашићем 8. новембра 1912. године.
Међутим, како су Пашић и његови сарадници били идеолошки панслависти и ирационални германофоби, уз то под снажним утицајима Москве и Париза, све ове понуде просто су игнорисали, што је касније Србију увело у светски рат под веома неповољним околностима у којим је изгубила половину мушког становништва, а своју државотворност ставила на коцку југословенског експеримента…
Извор: Српска историја
