Страдање Зечевића у Сијековцу

Пише: српскопитање

Миља Зечевић (94) из Сијековца код Брода је живи споменик христоликог страдања. Као дјевојчица остала је сироче.Била је очевидац када су њене родитеље побиле усташе.

Са Јовом је изродила четири сина.

Почетком марта 1992. године град Босански Брод је окупирала регуларна Хрватска војска, која је прешла мост на ријеци Сави. Било је то прије почетка рата у БиХ, а два мјесеца прије формирања ВРС. Да се зна ко је и како почео рат.

Српско становништво мјешовитог села Сијековац, граничног према Дервенти, чекало је са страхом када ће бити нападнуто.

То се догодило кишног и суморног 26. марта 1992. у вечерњим сатима, када је српски дио села спаљен, а у масовном злочину претучено и убијено девет Срба. Међу њима три Милошевића и четири Зечевића, Миљин муж Јово Зечевић (1920) и три сина, Милан (1950), Петар (1953) и Васо (1958). Миља је свједок и њиховог страдања.

Они су се сакрили од дејства минобацачких граната у подрум породичне куће Зечевић, коме је претходио састанак мјешовитог тзв Кризног штаба на коме је одлучено да Срби морају предати оружје новој власти. Договор није испоштован ни проведен, јер су село напали зликовци ХВО и тек фирмиране Босанко бродске муслиманске бригаде, изводили их из подрума, тукли и појединачно ликвидирали.

Болесни Јово је убијен из пиштоља, на Милану, који је изрешетан аутоматским оружјем избројано је 17 рана, Петар је убијен код ограде, а Васо испод балкона. Милан је радио у Рафинерији. Био ожењен са Јелицом и имали су двоје дјеце.

Миља Зечевић у изјави наводи: „Одмах по нападу у подрум су ушла три до четири униформисана човјека која су извршила преметачину у подруму те су нам наредили да трком изађемо из подрума са рукама подигнутим у вис. Приликом изласка видјела сам да ударају мог унука Горана док је стајао са рукама подигнутим у вис. Ударали су га кундацима пушака и чизмама по свим дијеловима тијела. Водила сам свог мужа Јову, тад нам је пришао Земир Ковачевић и Јову шутнуо чизмом усљед чега је он пао. Земир му је наредио да одмах устане и Јово му је рекао да не може устати јер је болестан, након чега је Земир потегао пиштољ и испалио метак у главу Јове. Продужила сам даље покрај свог сина Васе који је лежао у дворишту. Помиловала сам га по коси мислећи да је жив, али сам касније сазнала да је и он тад био мртав.“

Због ратних дејстава мртва тијела побијених Зечевића сахрањена су у селу Смртићи – Прњавор.

У наредних неколико дана, хрватско-муслиманске паравојне формације убиле су још 37 мјештана Сијековца. Најмлађа жртва имала је 17, а најстарија 72 године. У злочиначком походу запаљено је 15 кућа и црква.

За маскар над српским цивилима у Сијековцу, пред Судом БиХ осуђено је само једно лице.

Окупацаија Брода је трајала осам мјесеци. У том периоду формирано је 10 логора за Србе, у којима је тортуру прошло 2.000 лица, а убијено 226. Још се трага за 35 несталих. У том периоду у окупираном Броду заустављено је и убијено 115 ромске дјеце која су из Источне Босне аутобусима евакуисана према Европи.

Брод су 7, октобра ослобидиле јединице ВРС под командом пуковника Славка Лисице.

Миљин син Бранислав је преживио овај покољ јер је неколико минута раније одвезао рањеног комшију муслимана аутом у болницу. Преминуо је 2018. године.

Мајка Миља живи у Сијековцу са снахом Јелицом, у кући која је обновљена уз помоћ прогоњеног предсједника Републике Српске Милорада Додика и добрих људи, а на иницијативу пуковника Милана Јоловића Легенде. Додијељен јој је Орден Милоша Обилића.

Извор: Војска Републике Српске

ФОТО: фејсбук