Ко ми је судио

Пише: Милорад ДОДИК, ауторски текст за Политику

Кад сам крочио у зграду Суда БиХ, подигнуту на месту где је био логор за сарајевске Србе, знао сам да то није судски процес, већ освета. Знао сам да то није моје суђење – то је суђење Републици Српској. Мене су изабрали, јер у судницу нису могли да ставе милион Срба. Жена која ми је судила није судија, она је била егзекутор. Основ одмазде нису били параграфи већ мржња. А ко ми је судио?

Судио ми је систем у којем је правосуђе постало оруђе политике. Преда мном су седели тужиоци и судије који су сви до једног били Бошњаци, што у земљи са три конститутивна народа не може бити случајно. Иза њихових пресуда није стајао закон, већ идеологија.

Судија Сена Узуновић, која је водила процес, није била насумично изабрана. Њен професионални пут показује континуитет једног менталитета – оног који није изашао из рата. Године 1993. именована је за суткињу Окружног војног суда у Мостару, Одељење Коњиц. Тада је, у истом том граду, 1992. године, живела породица Голубовић – отац и мајка, обоје наставници, и њихова два сина, Петар и Павле. Породица која је веровала да нема чега да се плаши, јер су одшколовали генерације деце, и српске и бошњачке. Остали су у свом дому, верујући да људскост није нестала.

Али једног дана дошли су по њих. Стрељани су – цела породица. Павле је имао само седам година. Чудо судбине хтело је да један дечак из породице Голубовић преживи прво стрељање, рањен, али жив. Кад је покушао да потражи помоћ, полиција га је вратила онима који су пуцали, уз речи: „Нисте обавили посао до краја.”

Сена Узуновић је тада била судија. Знала је за тај злочин. Знала је за многе друге. Никад ништа није учинила. Никад није подигла глас за правду убијених, за дете које је стрељано два пута. У исто време ја сам спасавао породице Бошњака и Хрвата из Градишке, што је опште позната ствар. И та жена данас суди мени – председнику Републике Српске, а по праву, правди и моралу требало би ја да судим њој. Српска је и настала да се такве ствари више никада не би поновиле српском народу и његовој деци.

Није тешко разумети симболику. Њој није било суђено да суди према правди и праву већ да пресуди Републици Српској.

Али ово не пишем из мржње. Нисам против Бошњака, нити против муслимана. Знам добро да у сваком народу постоје две стране. У Коњицу, у истом том граду, постоји човек који је на месту страдања Петра и Павла поставио таблу, да се зна да су постојали, да су живели и да су убијени. Тај човек је Бошњак. Он не дели идеологију оних који владају Сарајевом, већ бол и поштовање према невинима.

То су две БиХ. Једна, оличена у људима попут Сене Узуновић, који рат никада нису завршили и који и данас суде у име идеологије, а не закона. И друга, тиха, поштена, која зна да без истине нема помирења и да Дејтон може опстати само ако се поштују сви – и Срби, и Хрвати, и Бошњаци.

Моја борба није против првих, већ за другу. За БиХ у којој се поштује оно што је договорено, а не оно што је наметнуто. За Републику Српску која зна да њен опстанак не угрожава никога, већ гарантује равнотежу без које ни БиХ не може опстати.

Босна и Херцеговина, онаква каква је створена Дејтонским мировним споразумом, може да опстане само ако се поштује принцип равноправности три конститутивна народа и два ентитета. То није фраза, него једина формула њеног постојања. Све друго води у сукоб, јер Дејтонска БиХ није ни централизована ни унитарна држава – она је сложена заједница, рођена из рата, утемељена на компромису и договору.

Нажалост, управо су ти темељи годинама разграђивани. Сваки пут када би се у Сарајеву, под окриљем бивших америчких администрација, уз помоћ УСАИД-а и њима сличних организација, почела градити нова идеја „грађанске БиХ”, то је у суштини значило покушај да се створи унитарна држава у којој би Бошњаци владали, а Срби и Хрвати били само декор у политичком позоришту.

Европске бирократије, у свом колонијалном заносу, ту агенду пратиле су готово слепо. Финансирале су пројекте, медије, организације и појединце чији је задатак био да разграде Дејтон, представе Републику Српску као препреку, а мене као симбол те препреке.

Република Српска је настала на жртви свог народа и на одбрани права да одлучујемо сами о себи. Наши људи су гинули не да би неком претили, већ да би њихова деца живела слободно и мирно. Из те жртве рођене су наше институције. И зато, кад сам се нашао у ситуацији да пред судом браним Устав и законе земље чији сам председник, нисам имао дилему – моје место је тамо где се Република брани, без обзира на цену.

Јер, оно што су мени покушали да суде није био правни процес. То је била политичка представа, брутална злоупотреба правосуђа с једним циљем – да се председник Републике Српске дискредитује, застраши и, ако је могуће, елиминише. Такви сценарији нису непознати свету. Видели смо их и у Сједињеним Америчким Државама, где су покушали да сруше Доналда Трампа политичким оптужницама; у Француској, где су прогонили Марин ле Пен; у Румунији, Мађарској, свуда где се неко дрзне да не хода по линији коју је исцртала глобална администрација моћи.

Мој случај је био само локална верзија тог обрасца. На оптуженичку клупу нису ме довели закони, већ намера да се Српској пошаље порука: можете имати институције, али ћемо вам ми у Сарајеву, уз благослов западних ментора, одлучивати о томе шта оне значе.

У наредној колумни објаснићу читаоцима „Политике” саму суштину тог процеса – како је правда претворена у оружје, а суд у инструмент политике. И како, упркос свему, Република Српска није пала пред притисцима ни Шмита, ни Сарајева, ни њихових ментора – јер оно што је створено крвљу, брани се истином.

ФОТО: М. СПАСОЈЕВИЋ