Прича о најмлађем погинулом хероју Брчког

Пише: Б. БОГИЋЕВИЋ

Недељко Зимоњић Неђо, припадник ЈПН-а Црвених беретки, рођен је 1. марта 1974. године, у Поточарима код Брчког. Био је син јединац у породици честитих људи, и великих Православаца, Душана и Милице Зимоњић. Од милоште сви ће га знати по надимку ,,Неђо“. Одрастао је у патријархалној породици, гдје се Српство и Хришћанство одувијек поштовало. По томе, породица Зимоњић, била је позната не само у свом селу, већ и у самом граду Брчком. Окружен таквим учењем, мали Неђо је одувијек био задојен патриотизмом и родољубљем.

Још као малољетан, пријавио се у резервни састав тадашње ЈНА гдје је прошао војничку обуку. Када је напунио 18 година, у Априлу исте године, добија позив за одслужење војног у Београду. Међутим, након непуних мјесец дана, декретом Благоја Аџића, начелника генералштаба СФРЈ, сви војници из тада СР БиХ, који су се затекли у Србији, по повлачењу ЈНА, морали су се вратити у своја родна мјеста. Тако се Неђо враћа у Брчко, гдје је сваким даном тињао све већи степен шовинизма међу комшијама Муслиманима и Хрватима. Тај босански барутни лонац, убрзо ће експлодирати када муслиманско-хрватске паравојне формације нападну град, 1. Маја, 1992. године. Недељко се одмах са локални снагама ставља на располагање одбрани града. Већ 2.5.1992. године, у помоћ одбрани Брчког, пристижу добровољци, прије свега Гарда Пантери из Бијељине, и Јединица за Посебне Намјене – Црвене Беретке(ЈПН) из Србије. Међу првим добровољцима, који су дошли у наш град били су и припадници ЈПН-а Црвених Беретки. Борци ЈПН-а били су храбри и одважни ратници, који су већ били пуни искуства прошлог из Републике Српске Крајине. Они су ишли гдје је било најтеже. Док војска и полиција Републике Српске , нису биле у потпуности организоване, чинили су ударну прву групу, у стратешки важним мјестима. Задатци борбе, који су им повјеривани, били су једни од најважнијих. Осим борби, обука нових регрута је била други најважнији задатак. Ти људи, око себе, привукли су младе људе, родољубе и патриоте. Међу њима био је и Неђо Зимоњић. Већ, 3. Маја, приступиће легендарној јединици Црвених Беретки, и постаће њихов најмлађи припадник. Тада јединица је бројала 40 војника. Одмах је отишао са њима у борбу. Иако готов никаквог борбеног искуства није имао, саборци су код њега примјетили велику дозу храбрости и јунаштва. Остало је запамћено, да је приликом акције деблокаде болнице у Брчком, РПГ-ом(који до тада никада није користио) успио разбити непријатељски бункер, и омогућити саборцима даље напредовање.

Само 23 дана по почетку сукоба у Брчком, тачније 23.5.1992. године, везисти Црвених Беретки, пресрели су комуникацију непријатеља, и успјели сазнати, да преко 300 наоружаних војника, припремају општи напад на Брчанску болницу, са циљем њеног окружења. Свима је било јасно, ако им план успије да ће им преко 100-ну рањенка и медицинског особља, постати отворене мете. Локалне снаге из Брчког, Гарда Пантери и Црвене Беретке, брзо су се скупиле. Одлучено је да не чекају, већ пођу у контранапад.

Неђина група, припадника ЈПН-а, зауставља непријатеља на локалитету Кланца и Росуља, и наноси им велике губитке. Њиховим повлачењем, Црвене Беретке разбијају два јака упоришта, и напредују даље према насељу Ријеке. Међу првима, ношен витешком храброшћу, хитао је млади Неђо. Јуначким срцем, трчећи је пуцао на непријатељски бункер, којег успјева да заузме. Нажалост, младалачко око и неискуство у борбама, није примхетило добро укопано митраљско гнијездо са бока, из којег су одјекнули рафали. Тешко рањен, Неђо је пао. До задњег атома снаге давао је отпор својим пиштољем, и тако спријечио групу непријатеља, која је кренула према њему, надајући се да ће га живог ухватити. Проблем је био јер је тако рањен, остао на ,,ничијој земљи“, између двије линије ватре, а непријатељ је добио појачање. Саборци су му покушали прићи, али безуспјешно. Након сат времена, пуцњи се више нису чули, што је свима постало јасно, да се Неђо преселио на небеску стражу.

Одлучност његових сабораца да се извуче његово јуначко тијело, била је већа од свега. После више од два сата, план им је пошао за руком, када је један од његових сабораца, самовољно кренуо у сулуду акцију, да БОВ-ом, без подршке крене у шпиц напада. У својој намјери је успио, и избио испред тијела свог мртвог саборца, штитећи одступницу, двојици бораца који су га извлачили. У повратку БОВ је оштећен зољом, али је задатак испуњен!

Недељко ,,Неђо“ Зимоњић, сахрањен је сутрадан, у својим родним Поточарима. О његовој сахрани дуго се причало, јер је то била прва војничка сахрана у његовом крају. По Неђиној сахрани свима је постало јасно, да је смрт постала ближа него кошуља за вратом. Али, постојао је још тужнији податак.

У тренутку погибије, Неђо је имао само 18 година, 2 мјесеца и 23 дана, што ће значити да је био најмлађи погинули припадник ВРС и Црвених Беретки из Брчког.

Такође, био је први погинули припадник ВРС из својих Поточара, као и први погинули припадник Црвених Беретки из Брчког. Постхумно, је одликован медаљом заслуге за народ.

НЕДЕЉКО ,,НЕЂО“ ЗИМОЊИЋ ПОСТАО ЈЕ СИМБОЛ ХРАБРОСТИ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА, КАДА СУ ШКОЛОВАНИ ОФИЦИРИ БЈЕЖАЛИ,

А ДЈЕЦА УЗИМАЛА ПУШКЕ ДА СЕ БОРЕ ЗА НАШУ СЛОБОДУ!

О ОВОЈ ПРИЧИ, ЋУТАЛО СЕ 33 ГОДИНЕ!

ЊУ НИКО НЕ ЖЕЛИ ДА ЧУЈЕ! ЗАШТО?

Да су американци имали једног оваквог хероја, данас би по њему снимили бар 3 играна и 2 документарна филма. О називима установа, које би по њему дали, не треба трошити ријечи. Американци су своје ,,хероје“ измишљали, а наше мајке су ХЕРОЈЕ РАЂАЛЕ!

ФОТО: фејсбук