Срећа – пети елемент фудбала

Пише: Иван ЦВЕТКОВИЋ/Политика

Од тренутка када је с нашим двадесетогодишњацима постао светски првак Вељко Пауновић је виђен као будући селектор сениорске репрезентације Србије. И то се, ево, догодило после десет година од тријумфа нашег фудбала на Новом Зеланду.

Од њега се и као играча много очекивало. Фудбалски се школовао у Партизану, у коjем му је отац Благоје био командант одбране и капитен, а као незаменљиви репрезентативац био финалиста Европског првенства 1968.

Млађи Пауновић је као везни играч доспео на ивици пунолетства у први тим „црно-белих”, али се у њему није дуго задржао. Усуд нашег савременог спорта одвео је и њега из домаће лиге тек што је ступио у њу. С 18 година (рођен 1977) примамила га је шпанска Марбеља. Већ после годину дана привукао је пажњу мадридског Атлетика.

Иако је то била одлична одскочна даска, није се винуо колико је, несумњиво, могао. Један од многобројних примера како прерани одлазак од куће у свет из маште не значи и њено остварење. Био је у другом тиму, слат на позајмице по Шпанији, па враћан. У то доба је уписан и у репрезентацију (две утакмице 2002, један погодак), али дубљи траг није остао.

Поглавље с Атлетиком је завршио у зиму 2005, када је отишао у Хановер. Међутим, изгледа да се сродио са Шпанијом, па се после једне сезоне вратио тамо, али у Хетафе, у којем се задржао две године, а онда се опробао у Русији. После 16 утакмица у Рубину из Казања вратио се на Иберијско полуострво, у Алмерију, а одатле 2008. кући, у Партизан. У њему је, као и у дебитантској сезони, 13 пута био на терену, дао два гола (један више него 1995) и, после освојене „дупле круне”, закључио да му је време да заврши каријеру.

Ипак, фудбал му се још играо и када му се здравствено стање поправило, отишао је 2011. у Филаделфију. Тамо је увидео да је стварно време да стави тачку и окрене нов лист – тренерски.

Тај занат је почео да пече 2012. с млађим селекцијама нашег савеза, а три године касније већ је постао је митска личност: тренер, који је са Србијом покорио фудбалски свет. У тим данима славља је, гостујући у нашој кући, открио да фудбал види као игру, која се састоји од четири елемента: технике, тактике, физике и менталитета. Онај ко све то има може да добије и пети – срећу!

Сада, када је српски фудбал у његовим рукама, баш тај пети елемент биће му преко потребан да би наша репрезентација кроз иглене уши отишла на Светско првенство. Већ је први испит својеврстан лакмус, пошто предстоји окршај у гостима с Енглезима.

Када је довео српски фудбал до највећег досадашњег успеха, истицао је пресудан значај менталитета. У фудбалу нам он није шампионски, па као нови селектор мораће да буде чудотворац да њиме задоји наше фудбалере.

До сада није радио у клубовима великог домета: Чикаго (САД), Рединг (Енглеска), Гвадалахара и Тигрес (Мексико) и Овиједо (Шпанија). Србија, такође, не пуца високо, али Вељко Пауновић је у фудбал ушао да оствари највише. Једном је успео, па ће, можда, и други пут. Посао би могло да му олакша то што на располагању има неке играче с којима се прославио на Новом Зеланду 2015. Ко зна, ако с њима добро обнови старо градиво, што га не би научили и они који нису били светски прваци као омладинци?

ФОТО: Д. СТОЈАНОВИЋ