Додик и (У)став

Пише: Славко БАСАРА

Уставни суд без Срба је пресудио, уствари одбио. Документ није ни важан. Наслов: захтјев, жалба, молба, апелација… све је то код „њих“ исто… Они ћерају своје! По (У)ставу.

Крезубост земље се не огледа у судовима него у немогућности функционалне организације и одговорности које посједују сва три народа у „Дејтонској земљи“, али нико неће да им призна те способности јер су протекторатски људи „изнад“ ситуације, амбијента, живота и човјека!

Милорад Додик, који је позицију легално изабраног предсједника Републике Српске „уступио“ вршиоцу дужности Ани Тришић Бабић, главној снаји УСАИД-а за Босну и Херцеговину извађеној „из нафталина“, има право да се жали Стразбуру, али прије тога мора да сабере своја документа „за и против“.

Ана Тришић Бабић је преко америчких посредника направила „Независне новине“ са три човјека од којих су двојица мртви, а трећи преживјели се одриче тог „благостања“, дојучерашњи правдољубац министарски. Све контра државног медија „Гласа српског“, касније преименованог у „Глас Српске“, сарајевски преведено Аваз Српске.

У таквом амбијенту, окружених „чељусти“, Милорад Додик, дојучерашњи предсједник је преварен и изигран…

Као и онда када је предао трочлано Предсједништво Фудбалског савеза БиХ у својој палати под притиском Американаца и истог тог „водотока“ Ане Тришић Бабић у хотелу „Босна“ када су му учени људи рекли: „предсједниче, данас је то фудбал, сутра политика!“

О спортској жељи и сну који сања Милорад Додик је у бесједи на “Дану фудбала Републике Српске”, на Часне Вериге 2018. године, у хотелу „Босна“ у Бањалуци, за Спорстки журнал рекао:

-Волио бих, уствари морам нешто да кажем што вјероватно сви очекују од мене, да Република Српска има своју репрезентацију и да учествује у међународним такмичењима у свим спортовима. Вјерујем, да је БиХ нормална земља то би било нормално, пошто није нормално онда је и ово ненормално. У сваком случају мислим да вријеме које долази даће за право да тај захтјев и ту жељу свих вас фудбалских радника и функционера и других спортских радника једног дана и остваримо. И не би то требало да буде на штету било кога, неких других, то је питање наше организације, наше љубави и нашег хтјења. И зато ћу охрабрити све вас који радите у спорту у савезима, министарствима… да не пропустимо прилику. Она ће се сигурно указати да то једног дана имамо. Живи и здрави били па видјели.

Ево, још чекамо, да видимо своју репрезентацију, Предсједниче!

Милораде, ако будемо чекали на (У)став, ништа своје остварити нећемо.

ФОТО: Спортски журнал