Српска судбина у туђини
Галипољски Срби – наорд који није хтео да постане оно што није, сли нису ,,преживели“ Титов комунизам
Пише: Ђорђе БОЈАНИЋ
Судбина Галипољских Срба једна је од најпотреснијих прича у српској историји, прича о народу који је преживео насилно расељавање, векове изолације и покушаје асимилације, али је ипак сачувао име, језик и веру.
То је прича о Србима из Срема, које је османска власт након пада Београда 1521. године (у доба Сулејмана Величанственог) насилно преселила на сам југ царства… на полуострво Галипоље, у близини Дарданела.
Док је српска земља падала под турски јатаган, група српских породица је одведена у туђу земљу, међу Турке и Грке, где су вековима живели као „народ без отаџбине“. Али и тамо су подизали цркве, славили славе и говорили српски језик… иако су им деца учила турске и грчке речи, иако су живели окружени другом културом.
Први траг… пописи и сведочанства
Према турским пописима из 1530. године, на простору Галипоља постојало је девет српских села са око 343 куће, Села су се звала Бајрамич, Болавади, Еврен, Гелџик, Уџдере и друга. У њима су живели Срби који су се бавили пољопривредом, сточарством и виноградарством, али су били потпуно одвојени од своје матице.
Сачувана су и стара српска имена: Радица, Павле, Радослав, Радован, Вук, Радул, Милко, Димитрије…
Иако под турском управом, сачували су православну веру и службе у духу старе српске цркве. Према предањима, неки од њихових свештеника су из тадашњег Скопља и Призрена слати да служе литургије у галипољским селима.
Језик и култура – сачувано српство под туђим небом
Дијалекат Галипољских Срба био је староштокавски, сличан сремском, али је током векова добио мешавину грчких и турских речи. Упркос мешовитим браковима и дуготрајној изолованости, Галипољци су сачували свој идентитет и вековима се међусобно називали једноставно – Срби.
Своје обичаје, свадбе, славе и песме чували су упркос османским забранама.
Посебно је занимљиво да су нека од тих српских села опстала све до 1922. године, када је након Грчко–турског рата уследила велика размена становништва.
Повратак у отаџбину – трагични завршетак једног века
После Првог светског рата и распада Османског царства, око 1.200 Галипољских Срба добило је дозволу да напусти Малу Азију. Вратили су се у јужне крајеве новостворене Краљевине СХС, где су их власти населиле у околину Пехчева, у куће турског становништва које је напустило земљу.
Међутим, већ у првим генерацијама дошло је до брзог мешања са локалним Србима и Македонцима.
Са собом су донели своје старе говоре, приче о „сремском пореклу“ и иконе које су чували као највећу светињу.
Данас су њихови потомци потпуно стопљени са околним становништвом, али у народном сећању још живи назив Галипољци – Срби са обале Дарданела.
Зашто је важно да их памтимо
Судбина Галипољских Срба симбол је отпорности нашег народа.
У временима када су многи губили идентитет под туђом силом, они су га чували у себи, као тиху ватру.
Тај мали народ у туђини доказује да нација није само територија, већ духовни завет.
Њихова судбина подсећа нас колико је важно чувати културу и сећање.
Сећање на њих је обавеза… јер ако заборавимо Галипољске Србе, заборавићемо и себе.
Закључак
Галипољски Срби су више од историјске епизоде… они су живи доказ да се дух не може покорити.
Иако далеко од родног Срема, у туђем крају, окружени туђим језицима, они су остали оно што јесу – Срби.
Данас, вековима касније, њихова прича треба да нас подсети на снагу вере, традиције и љубави према завичају.
Све док памтимо њихова имена, речи и жртву, они нису изгубљени.
Сећање на Галипољске Србе – то је сећање на нас саме.
Нажалост нису могли да преживе комунистичку Југославију… ту су и нестали (стопили се) као југословени а касније Македонци.
Извори:
*Турски пописни дефтери из 1530. године (Başbakanlık Osmanlı Arşivi)
*Национална ревија – Досије: Галипољски Срби
*Wikipedia – Gallipoli Serbs
*Јадовно.ком: Судбина Галипољских Срба
*Љубомир Стојановић: Стари српски записи и натписи, САНУ, Београд, 1902.
*Милош С. Милојевић: Путопис дела старе Србије, 1871.
ФОТО: фејсбук
