Њемица која је постала монахиња Српске православне цркве
Пише: српскопитање
Мати Јована – Немица, из породице генерала Лера, постала је монахиња Српске православне цркве
Дошло је време да страдални Срби и Београд поново постану бедем Хришћанске цивилизације у Европи.
Данас када је ЕУ под опсадом НАТО пакта и борбеног ислама хришћани постају прогоњена мањина.
Последња хришћанска регија у Европи од Косова до Крајине ће постати уточиште онима који су остали верни Христу.
Мати Јована – Немица која је постала монахиња Српске православне цркве.
Рођена је као Сибила Лер у угледној аристократској породици у Немачкој, а сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије.
„Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже; Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо!“
„Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина. Као што је по истинитим речима Господњим Душа претежнија од тела, тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија.“
„Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Грисендорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима. Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом…“
„Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде“.
„Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.“
Извор: фејсбук страница Обновимо Крајину
ФОТО: фејсбук
