Годишњица присаједињења Срема, Баната, Бачке и Барање краљевини Србији 1918. године
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
На великом народном сабору у Руми 24. новембра 1918. године сви срезови Срема изгласали су уједињење ове панонске области са Србијом. Област Срем се тада простирала све до Даља и Осека (Осијека) одн. обухватала је и срезове који према садашњој географској подели спадају под Источну Славонију.
Само дан касније, 25. новембра 1918. године, велика народна скупштина Срба и Буњеваца у Новом Саду доноси одлуку о уједињењу простора Баната, Бачке и Барање краљевини Србији.
Ово је подразумевало читав Банат (дакле и Темишварски одн. поморишки и Карашки одн. карпатско-ђердапски део ), читаву Бачку (укључујући и крајњи север тј. потез Сегедин – Баја) и читаву Барању са планином Мечком (мађ. Мечек) и градовима Нова Пећ (Печуј) и Мохач.
Прво – није постојала никаква „Војводина“ чак ни као географски појам. Данашња Војводина је плод одлука КПЈ у Јајцу 1943. године те оно што је настало по завршетку Другог светског рата свакако није могло да се присаједини на крају Првог (Војводство Србија је постојало свега 12 и по година, од 1848. до 1863).
Друго – легитимитет уједињења је био уједно и реципроцитетан територијалној ратној одштети за незапамћени геноцид који је спровела Аустроугарска на територији тадашње краљевине Србије.
Нажалост, убрзо по уједињењу дошло је и до круњења територије. Најпре је Источни Банат предат Румунији због утицаја француског лобија и њиховог пројекта Велике Румуније. То је довело до постепеног расрбљавања тамошњих Срба а за време комунистичког уређења Румуније и до планског разбијања српског етноса (велики број Срба је пребачен у Бараганску степу) те су Срби тамо данас сведени на статистичку грешку. Српска администрација је већ средином 1919. године напустила Темишвар и остале источнобанатске срезове.
Убрзо је дошло до још једног губитка – властодршци у Београду су одлучили да Мађарској врате Северну Бачку и скоро целу Барању (осим подобласти Копач око Белог Манастира) у замену за области Међумурје и Прекомурје (другим речима одрекли су се српског у корист хрватског и словеначког).
Српски народ у Барањи и Северној Бачкој није прихватио ове одлуке и не желећи да се врати под мађарску управу проглашава Бајско-барањску републику. За главни град се одређује Нова Пећ (Печуј) а за председника републике барањски сликар Петар Добровић.
Ова српска република је била кратког даха. Мађарска војска се брзо сјурила у ове крајеве и спровела потпуни погром над Србима. Многи су се дали у збегове ка Славонији и Доњој Бачкој, читава села су била паљена а Срби убијани са још већом мржњом јер се овде српска крв нашла као „причест“ мађарским губитницима у рату те су се искалили у потпуности.
Чак је и српски манастир Грабовац на Мечки претрпео оштећења.
Београд није поднео чак ни протестну ноту а камоли шта друго и све је гурнуто под тепих.
ФОТО: фејсбук
