Бојић и Хенш разоткривају како је Њемачка фабриковала „масакр“ да би оправдала НАТО агресију на СРЈ

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Снимак њемачке телевизије, у коме бивши посматрач ОЕБС-а високи полицајац Хенинг Хенш разобличава лажи Рудолфа Шарпинга, министра одбране Њемачке из периода НАТО агресије, отворио је поново једно од најмрачнијих поглавља западне пропагандне машинерије из 1999. године. Али у овој причи постоји још један свједок, али и кључни протагонист чија ријеч тежи више од три деценије правничког и јавног интегритета: адвокат др Владан С. Бојић – човјек који је са Хеншом радио на једном од најзначајнијих увиђаја уочи бомбардовања, у Рогову, 29. јануара 1999. године.

Његова исцрпна, опора, хладна и строго чињенична исповијест за ИН4С, коју овдје преносимо у цјелости, освјетљава истину која се данас поново пробија у јавни простор: да је НАТО агресија била заснована на најподмуклијој фабрикацији, медијској манипулацији и циљно конструисаним лажима о такозваним „масакрима цивила“. Масакрирана је заправо само – истина.

„Србија је бомбардована због Шарпингових лажи“, каже Хенш, указујући да је аутентичан материјал ОЕБС-а – снимци и извјештаји који приказују борце „УЧК“ – уклоњен из јавних презентација, док су медијима достављене искривљене, селектоване фотографије које су отварале простор тумачењу да је ријеч о цивилима.

Фотограф који је радио на терену за њемачку телевизију потврдио је да је снимао искључиво припаднике „УЧК“; његов материјал је, како је навео, накнадно „прерађен“ за пропагандне сврхе.

Али управо човјек који је тих јутарњих часова био непоколебљив на лицу мјеста др Владан С. Бојић – може најпрецизније да свједочи шта се заиста десило. И, још важније, шта се уопште није десило.

Свједочење др Бојића: Чињенице које су срушиле сценарио за „нови Рачак“

„Хенинга Хенша упознао сам приликом увиђаја у мјесту Рогово, између Ђаковице и границе са Албанијом. То је било 29. јануара 1999. године у најранијим јутарњим часовима – непуне двије седмице послије Рачка“, говори Бојић тада истражни судија Окружног суда у Пећи за подручје Метохије.

Стигао је из Пећи без одлагања, са увиђајном екипом. На пространом платоу дворишта, омеђеном високим зидовима и кућама, затекли смо стотине медијских кућа, новинара и припаднике КВМ. Ненормалан број медија и тензија која се осјећала у ваздуху говорили су да је сцена припремљена.

Бојић описује први тренутак увиђаја – и како је, на очиглед свијета, разбијена основа будуће манипулације:

Пришао сам првом погинулом припаднику УЧК, из задњег џепа фармерица испод којих се видјела маскирна униформа извукао новчаник и пред камерама CNN-а га отворио. Прво што се видјело била је легитимација УЧК са потписом Рамуша Харадинаја. Изузео сам и мали нотес са телефонским бројевима – углавном са позивним бројем Њемачке.

У тим тренуцима појављује се Хенинг Хенш и моли да му дозволим присуство увиђајним радњама, нудећи своје изворе,  логистику, сарадњу:

Рекао сам му да смо на истом задатку, утврђивања истине каква год она била, и не само да може, него да мора да учествује у свим увиђајним радњама. То сам учинио да бих дао додатни и потпуни кредибилитет процесу и елиминисао сваку могућност манипулације.

Покушај британског генерала да инсценира „масакр“

Бојић свједочи да се у једном тренутку поред њега појавио Џон Древјенкијевич (John Drewienkiewicz), замјеник Вилијама Вокера:

Саопштио је да је у великој бијелој кући откривен и ‘други масакр’, уз сугестије да су српске снаге силовале и злостављале Албанке. Одмах сам наредио да управо он, наши крим-техничари и сви страни извјештачи уђу у ту кућу – али без мог учешћа. Хтио сам да се све види чисто, без икакве могућности подметања. Генерал је био затечен и потпуно збуњен.

Резултат је био јасан:

Вратили су се покуњени. Није било никаквог масакра. Једна жена је ошамарена послије проналаска оружја; ништа више. Древјенкијевич је испарио. Сценарио је пропао.

Ауторитативни налази: криминална група, обука у Албанији, оружани окршај.

Хенш затим доноси податке након обваљених комуникација из оних њихових познатих оклопних обавјештајних возила, из својих њемачких извора:

Сви бројеви из именика припадају познатим лицима из криминалних структура, трговци оружјем, нарко-дилери, већина с више протјеривања из Њемачке. Његов камерман је све детаљно снимио, знатно бољом опремом од наше.

Борба је трајала кратко и жестоко. Било је:

– 24 погинула припадника УЧК и јатака

– 1 погинули припадник МУП-а, Раковић

– један рањени припадник УЧК је побјегао и крио се два дана у нашој празној  цркви Светог Илије на брду у близини, пронађен је и излијечен.

Описао је и он комплетан ток догађаја.

Бојић додаје:

КВМ је невјероватно притискао албанске породице да не долазе по тијела, да би се поновила манипулација као у Рачку. Осујетили смо их законито, ефектно и правовремено.

Сљедећег дана Хенш је дошао у Бојићеву судницу:

Донио је буквално књигу – комплетну студију са свим подацима увиђаја. Наставили смо даљу сарадњу све до почетка агресије. Сценарио ‘Рогово’ је био до танчина и комплетно разобличен.

Шарпингова злоупотреба: исти материјал, лажни датум, један циљ – рат.

Током агресије, Бојић је, како каже, случајно крајем априла угледао Шарпинга на телевизији:

Приказивао је снимке са нашег увиђаја, али је премјестио датум са 29. јануара на 27. април. То је била перфидна, биједна подвала. Помислио сам на Хенша – хоће ли се усудити да проговори, да документује истину?

Хенш је проговорио.

Њемачка телевизија је чак емитовала документарни филм: „Све је почело с једном лажи“.*

Шарпинг је јавно осрамоћен, смијењен и политички елиминисан – не зато што је нама покушао да подметне лаж, којом је подстрекао наставак рата и крвопролића,  него зато што је обмануо њемачки народ.

Закључак који више није спорно питање историје, већ доказана чињеница.

Оно што су Бојић и Хенш под невјероватним околностима урадили и потом посвједочили, сваки са своје стране и свак у оквиру своје професије, данас стоји као један од кључних материјалних доказа али и историјских споменика – да је НАТО агресија 1999. године била искључиво заснована на

конструисаним неистинама, обманама, на бестидним пропагандним инсценацијама и грубој манипулацији медијског простора.

То више није ствар политичког става, нити националне емоције.

То је ствар аутентичних документа, провјеривих извјештаја, снимака с лица мјеста, директног увида и објективним доказима – цјеловито поткријепљене хронологије.

И чињенице да се истина, ма колико је покушавали сакрити, потиснути, извитоперити, угушити, ипак немилосрдно пробија.

Споро – али неизбјежно.

Баш као што вода, упркос свему, избија у потоцима из камена наше Метохије.

Извор: ИНС4С

ФОТО: фејсбук