Феминисти у православљу

Пише: српскопитање

Већ смо навикли да је у ово наше време пуно тога могуће, па чак и оно што нам изгледа немогуће, испостави се да је могуће. Тако нешто, веровали или не, чусмо данас из уста појединих архијереја СПЦ, који сада потпуно јавно заговарају и отворено проповедају (Urbi et Orbi), да жене могу бити свештенице и да за тако нешто нема никакве верске, духовне па ни догматске препреке. По заговорницима феминизма постоје само историјске препреке, а оне су плод незнања, неинформисаности, конзервативне ригидности, другачије речено, интелектуалне затуцаности. Ове речи је изговорио брат наш, додавши да се  феминизам није могао развити само у таквим срединама и да он то види као историјску и културну трагедију тих народа, који су били просто приморани да живе у таквим условима. Међутим, по речима поменуте братије, сасвим је другачије било на Западу који је био економски развијен, културан и просвећен. Тамо је људима било јасно да су мушко и женско исто пред Богом, и тако су дошли до закључка да не постоји реална препрека да би жене могле бити ђаконисе, свештенице па и бискупи.

Овакво мишљење и став није нам непознат, јер смо имали прилике и раније да га чујемо, али сада дође тако брзо пред врата (ante portas) да нас баш изненади. Став да жене могу добијати црквене свештене чинове, полако, полако изгледа да добија право грађанства код нас. Ми ћемо се слушајући те информације навићи на њих, као кад се жаба почне кувати у хладној води која се полако загрева и жаба се пријатно осећа и остаје у тој води док се скроз не скува. Користим овај пример који се често наводи када се један народ или друштво на нешто навикава. То је увек процес који ће се довршити ако се опасност не препозна и нико на њега не скрене пажњу и упозори људе. То се дешава и са проповеђу феминизма код нас у Цркви и то са званичних катедри, са амвона. Проповеда се потпуно неправославно учење и на то нико не реагује, а чујемо да се држе и трибине о матријарх(ату), који се такође темељи на феминизму. Он је продукт западног човека и његове изопачене животне философије. Зашто нама православнима баш то покушавају да наметну, то је тајна за одгонетање.

Са своје стране ми морамо рећи следеће, верујемо да поменута браћа и господа знају, да Православље није породило феминизам. Феминизам је западни феномен. Православље као традиционално хришћанство води порекло од Самог Господа и Апостола. Православна Црква на својим васељенским и помесним Саборима никада се није бавила том проблематиком нити је у учењу светих Отаца икад постојала дилема и проблематика да ли жене треба и могу да буду свештенице или не. То је нама нешто страно и није својствено Православљу нити светом Предању и учењу наше Цркве. Такве ствари као што су феминизам, либерализам у теологији, као и Варлаамово учење о исихазму, све су то лажна учења која долазе са Запада и кидишу на Православље у намери да се милом или силом наметну Православној Цркви и православним верницима. Отуда се ми чудом чудимо, како то ова наша православна братија упорно и упорно инсистирају и проповедају то неправославно учењу.  Остаје нам једино да то разумемо као њихову жељу да нас просвете, као што су то у своје време чинили Доситеј Обрадовић или Васа Пелагић, који су били православни монаси, и кад су се уморили од монашких подвига, вратили су се философији људског разума, философији логике и свему ономе чему је мера човек. Не знам како бисмо боље овај феномен могли објаснити.

У Православној Цркви не постоји дискриминација жена, нити се наше вернице у том смислу осећају ускраћене и угрожене. Оне би, ако би им неко понудио да буду свештенице, сигурно то одбиле, јер осећају и знају да је њихово призвање брак и породица, мајчинство и живот у заједници, или монаштво за оне које изаберу тај уски пут живота и подвига у Цркви.

Зато бисмо ову братију најискреније позвали, драга братијо, оставите нас да живимо у својој светосавској православној традицији и у нашој светој православној вери, у којој захваљујући светим Саборима и светим Оцима, ни јота није измењена, па ви то зовите конзервативизмом, традиционализмом или како год желите. Ми се држимо Речи Господњих: – Ко и једну јоту у Закону промени и научи тако људе, најмањим ће се назвати у Царству Небеском. Због тога је Православље традиционално и не робује модернизму и либерализму, јер не прихвата саображавање овоме свету.

Неки од светогорских Отаца су говорили да је ово време у коме живимо – век Православља. То нажалост не разумеју поједини православни људи, а међу њима ни поједини тзв. академски теолози. Православна теологија није наука разума, већ наука срца. Старац Пајсије је често говорио у својим беседама да на свету постоји много добрих људи у свим религијама и у свим философским учењима, али да једино Православље даје светитеље, чак и у ово наше духовно раслабљено време.

Откуда ова нова учења у Православљу? Одакле извиру и који им је смисао? Откуда долазе и куда воде?

Ја бих се усудио рећи да су сва поменута и непоменута учења, збирним именом речено, плод Екуменизма. Екуменизам је посебан феномен у историји Цркве и Хришћанства уопште. Неки од Отаца су екуменизам називали свејерес (Свети авва Јустин Поповић), због тога што екуменизам садржи елементе свих досадашњих јеретичких учења, неких више, неких мање. Али оно што је најкарактеристичније је да су екуменисти напали онај део Символа вере који говори о Цркви Христовој, као што су ранији јеретици нападали горње чланове Никео-цариградског Символа вере. За екуменисте Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, већ за њих постоје многе цркве и све оне заједно допуњавају једна другу и тако постају нека врста надцркве или суперцркве, што је за Православље потпуно неприхватљиво.

Православно Предање учи да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска и да је настала у 50. дан по празнику Васкрсења Христовог, када је Дух Свети у виду Огњених језика сишао на Апостоле и учинио их силним и неустрашивим проповедницима Јеванђеља Христовог. Самим тим, није могуће да се нека друга црква формира, а да није рођена и настала на Педесетницу. Познато је, посебно у протестантизму од 16-ог до 19-ог века, да су оснивачи појединих верских заједница оснивали сопствену цркву и постали њени поглавари на основу личних визија и откровења. То исто можемо рећи и за Велики Раскол 1054. године када се Западна Црква одвојила од Православне и кренула својим путем, не Крста и Јеванђеља, већ нажалост путем штита и мача. Кад то кажемо мислимо на Крсташке ратове који су наводно вођени због одбране светог града Јерусалима, али су заправо били ратови против Православља и свих других хришћана који нису хтели да се поклоне папској сили и власти. Кулминација обоготворења папе као човека у католицизму,  десиће се на Првом ватиканском концилу који је сазвао 1868. године папа Пије IX, а одржан је у Риму 1869/70. на којем је донесен небивали догмат о непогрешивости Римског папе.

Екуменизам је корен из кога ничу сва ова нова учења која нам долазе са Запада. Поред већ поменутих, ту су и молитвене осмине и друге заједничке молитве, како са хришћанима, тако и са представницима других нехришћанских религија. То је за нас Православне, такође апсурд над апсурдима.

Таква молитвена пракса је потпуно противна учењу Православне Цркве и учењу светих Отаца и светих Канона. Са друге стране, можемо разумети да је то некоме све заједно прихватљиво, из простог разлога што је њихова теологија таква, и вера и побожност. Њихова вера је примерена човеку и по мери је човека и хуманизма уопште.

Православна Црква је позвана да чува верно Предање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, ништа не мењајући и не додајући учењу светог Јеванђеља Христовог. То није никакав конзервативизам, нити православни фундаментализам, како су склони да олако окарактеришу Православље они који здушно прихватају да робују идејама либерализма и лажне слободе у Христу. Православље је правоживље које иде средњим царским путем следећи Христу Господу и свему ономе чему нас учи Црква Христова, Црква Бога Живога. Ми Православни смо позвани, не да се прилагођавамо другим хришћанима и другим хришћанским учењима, већ да их Истином Православља приведемо Живоме Христу – Једином Спаситељу и Богу нашему. Зато је био у праву Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић позивајући се на Шантића, који је песничким језиком рекао: – Ми свој пут знамо, пут Богочовека. Тако је и Атанасије говорио: – Ми треба да ходимо средњим царским путем, не скрећући ни лево ни десно, већ да идемо путем Православног икуменизма. Оне који имају очи да виде и уши да чују, треба да приводимо Светоме Православљу као Лађи спасења, никоме ништа не намећући, никога ни на шта не присиљавајући. Бог хоће слободне кћери и синове, а не робове.

ФОТО: СПЦ