Зашто Лондон окупља непријатеље Србије?

Никога не изненађује састанак на војном броду јер је јасно да Лондон жели да окупи широки простор далматинског залеђа јадранске обале, од Трста од Валоне, који би у политичком смислу интегрисао

Пише: Дејан СПАЛОВИЋ/Политика

Велика Британија је на ратном броду окупила војне представнике свих држава у окружењу и такозваног Косова где је тема била регионална сарадња у области безбедности и одбране. Фокус дискусије био је на безбедносној ситуацији и утицају „агресије у Украјини” на овај део Европе, „као и на суочавање са ванредним ситуацијама које представљају изазов за наше земље, са посебним нагласком на потребу за војном подршком цивилним властима и блиском координацијом између земаља региона”. Да ли треба посебно наглашавати да на овај састанак није позвана Србија, иако је реч о највећој и најутицајнијој држави у овом делу Европе. Само на први поглед делује бизарно да смо о овом „самиту” на броду ратне морнарице сазнали од приштинских „званичника”. А заправо је све апсолутно логично.

Теорија завере престају да буду теорије када се остваре у реалности. Дуго су медији држава у окружењу и оних наклоњених опозицији у Србији ниподаштавали уговорену војну сарадњу Хрватске, Албаније и тзв. Косова. Чак су наводили и разлоге зашто су се ујединили и ту спомињали јевтинији увоз оружја, војну сарадњу против имагинарног непријатеља и размену официра. Али све то је пало у воду након речи да тај савез мора имати неку суштину која се не може једино темељити на антисрпству, на шта је указао хрватски историчар Твртко Јаковина. Није прошло много времена од склапања овог тројног пакта, до тренутка када је онај који иза кулиса повлачи потезе, одлучио да на свој ратни брод позове војне представнике држава региона и Приштине, чије политичке елите имају ресантимна осећања према Србима.

То једноставно буди сумњу и подозрење, посебно јер је Београд поново заобиђен. Да то није био само састанак оперативаца за везу, него на много вишем нивоу сведочи и то што је брод британске Краљевске морнарице имао интересантне госте којима је домаћин била специјални изасланик Велике Британије за западни Балкан Карен Пирс. Она је угостила високе официре Албаније, Црне Горе, Северне Македоније, БиХ и самопроглашеног Косова. Србија није позвана.

Западни дипломата у Приштини каже да то није било случајно и наводи да онај који није био позван на састанак готово је извесно да је био главна тема разговора. „Није спорно да је, између осталог, Велика Британија, преузела војни део обједињавања држава на Старом континенту усмерен против Русије. Иако нема информација од респектабилних и добро упућених саговорника, у дипломатским круговима се може чути да су представници Сарајева и тзв. Косова имали нешто лоше да кажу о Србији и ’малигном’ утицају Москве на регион. Иако није именом апострофиран, за њих су главни кривци за садашње проблеме на западном Балкану Београд и Бањалука. Много тога говори и о томе ко је позван на састанак, а ко није и шта би могла бити тема и намера оног ко је организовао састанак”, каже наш саговорник.

Не треба потцењивати ни само место састанка, које подсећа на чињеницу да су се тајни састанци са пробраним лидерима из региона пре агресије НАТО пакта на Србију 1999. године такође одржавали на америчким носачима авиона и хеликоптера. Неке неугодне паралеле се неминовно саме повлаче уз питање да ли је тај састанак најава вруће, не само политичке зиме на западном Балкану. За добре познаваоце војних прилика у овом делу Европе овај састанак и није изненађење и има обрисе припремама за војни обрaчун. Занимљив је податак да је пре Пирсове која је званично организовала састанак, британски представник за западни Балкан био маршал Стјуарт Пич. Реч је о експерту за војно ваздухопловство и једном од највиших војних функционера Велике Британије. Дакле, највиши војни стручњак. Зашто је један човек са таквом радном биографијом представник за Балкан ако се не планира војно решење за Балкан? Већ тада смо могли да наслутимо, а сада видимо да је то и дефинитивно.

Разговор на војном броду је био у очекиваном формату, како се чује, а формално је истакнуто да су се учесници усагласили да су „британска подршка и предузимање конкретних корака у оквиру регионалних иницијатива неопходни за унапређење сарадње и изградњу безбеднијег и стабилнијег Балкана”. Ипак је изостао онај клише да се позивају обе стране на уздржаност, јер су сви били присутни, а Србија није ни позвана. За овај састанак можда се тако брзо не би ни сазнало да се у саопштењу тзв. косовских безбедносних снага нису похвалили на друштвеним мрежама да је учествовао и заменик команданта те формације, која по Резолуцији 1244 и свим нормама међународног права не би ни смела да постоји, Енвер Чикаћи. А иницијатор и организатор сусрета, Карен Пирс, специјални изасланик Велике Британије за Западни Балкан, на овим просторима од раније је позната по подржавању лажне државе Косово, као и по подршци за трансформацију тзв. КБС-а у војску.

Док стварни мотиви састајања на броду британске краљевске морнарице остају скривени иза фраза о „регионалној сарадњи у области безбедности и одбране” неће проћи много времена када ће се званично сазнати шта се крије иза свега. Овакав догађај наравно да уноси црв сумње, а ако о томе са званичне адресе није обавештена Србија, као кључна држава Балкана, онда би било добро да сами затражимо сазнања бар о суштини тог разговора. У саопштењу тзв. КБС наводи се и да су учесници закључили да је подршка Британије од суштинске важности за сарадњу „ових земаља у грађењу стабилности на Балкану”. Такође, ова иницијатива поставила се у контекст сукоба у Украјини што нас враћа на вековима устаљену британску русофобију. Будући да шира регионална сарадња у циљу безбедности није могућа без Србије, поставља се питање није ли опет русофобија добила свој рукавац у виду србофобије, како је то својевремено приметио академик Милорад Екмечић?

Историчар Огњен Карановић каже да није тајна да се у последњих мало више од тридесет година од распада СФР Југославије, Велика Британија поставила као водећа велика сила која и негује и практикује антисрпску политику у овом региону. За „Политику” каже да је до 1991. године Велика Британија примењивала двоструки приступ југословенском питању – с једне стране подржавајући целовитост Југославије, јер је сматрала да ће српски национални интереси и идентитет бити ограничени на меру која одговара британским интересима у овом делу Европу.

-Онда када је Југославија нестала, тада је Велика Британија заузела потпуно другачији став који се састоји у ограничавању или сузбијању било које политичке или културолошке активности српског етничког простора или Републике Србије као матичне државе српског народа. Истовремено безрезервно подржавајући све сепаратистичке и сецесионистичке покрете у држави. Данас они не крију да су отворена чланица антисрпске коалиције који предводе Загреб и Тирана с ослонцем на политичко Сарајево и на антисрпске политичке и академске кругове, како у Подгорици, тако на жалост, и у Београду, а да не говоримо о позицији привремених приштинских институција. Ту се негде прикључује често опет из својих интереса и Бугарска – каже Карановић.

Шта конкретно Велика Британија тражи од Србије? Огњен Карановић каже да га не изненађује тај састанак на војном броду и да је одавно јасно да Лондон жели да окупи један широки простор далматинског залеђа јадранске обале, од Трста од Валоне који би требало у политичком смислу да буду интегрисани – не у државотворном смислу, јер су све земље чланице НАТО пакта и већина су чланице ЕУ, а друге су на корак да постану члан Уније.

-Покрећу се различите програмске регионалне иницијативе, а како сада видимо и војно политичких фактора, који желе војно и политички да интегришу тај простор препуштајући економске интересе Европској унији и евентуално САД. И да тај простор буде тако организован да ће спречавати било какво остваривање српских националних, духовно – културолошких и политичких интереса. Зашто? Зато што они Србију и српски народ потпуно погрешно посматрају као експонента руске спољне политике на Балкану – наводи Карановић.

Додаје да они јако добро знају какво је расположење српског народа, да је оно већинско проруско и русофилски оријентисано и чини се да су то можда начела која детерминишу британску спољну политику на Балкану.

-Они су у потпуности преузели улогу Аустроугарске. Главни циљ је да у европском политичком делу буде осигуран простор од Атлантика до Средоземног мора, да не би био препуштен руским геополитичким интересима – наводи Карановић, али подсећа и да им никада није ишло у прилог да овај део Европе Немачка контролише.

У јавности се још анализира и војни пакт који је Загреб у марту потписао и са Приштином и Тираном, а који сада добија оперативне контуре кроз најаву заједничких војних вежби и планирану куповину америчког наоружања. Тај споразум обухвата јачање одбрамбених капацитета и сарадње у војној индустрији, обуке и војне вежбе, заједничке одговоре на хибридне претње и пуну подршку евроатлантским интеграцијама. Адвокат Горан Петронијевић каже да традиционално Енглези према Србима, најмање последњих више од два века, имају посебан однос. За „Политику” оцењује да су још од Првог српског устанка Енглези мешали прсте и имали су неприкривено антисрпски став.

-Помало је невероватно да имају такав однос посебно због односа две круне када је то био Петар Други Карађорђевић који је побегао, не у Русију или Француску, него у Лондон. Ми смо традиционално Енглезе доживљавали као савезнике кроз Први светски рат, али не треба занемарити да они имају своју империјалну прошлост која им ствара одређене империјалне комплексе. Те проблеме они више не могу да лече по Африци и Азији, и по земљама које су држали као колоније, али Балкан је за њих једна врста непрекидне енигме и сталне жеље да доминирају. Све могу да испусте, али овај део Европе – не – каже Петронијевић.

Додаје да је за Британце Балкан нека врста меког трбуха Европе. Због тога британска дипломатија и њихове обавештајне службе када држе Балкан, држе Европу у шаци.

-Уколико је под њиховом контролом, онда могу да изазову сукобе када хоће. Могу да направе сукобе који ће се прелити или рефлектовати на Старом континенту. Дакле, они су изашли из Европске уније, али нису изашли са Балкана. То је једна врло специфична ствар коју неко са стране би могао да разуме. Обично се наши ставови о њима тумаче као антибритански. Напротив, ми са њима нисмо имали ништа лоше. Имали смо само лоше разумевање њихових намера, јер све њихове намере су биле, колико год су тврдили да су добронамерни, имале лошу позадину по Србе и српске националне интересе. Пут до пакла поплочан је лошим британским намерама – истиче Горан Петронијевић.

Подсећа када су Срби дизали устанке против Турака, Британци нас нису подржавали. Напротив, увек су били на страни Истамбула, притискали Русе и отворено подржавали Турску у узајамном рату.

-Сигуран сам да постоји нека невидљива веза између Турске и Велике Британије – где Лондон отворено подржава Анкару у враћању неоосманске политике на Балкану. То је једина земља у историји, са којом је Велика Британија делила интересе на овим просторима и тако је остало до данас. Сви остали народи на Балкану за њу су противници, јер они антисловенизам имају у својој спољној политици и непрекидно им је Русија на мети као највећа православна и словенска земља – закључује Горан Петронијевић.

„Лепота Ћеле куле” и оптужбе за атентат на Франца Фердинанда

О енглеском поимању Балкана и српског народа кроз историју постоје различита виђења, али неке представе и оптужбе показују како се укорењивала изразито негативна перцепција. Тако Александар В. Кинглејк, аутор списа „Исток” (Лондон, 1844.), најчитанијег енглеског путописа у 19. веку, преносећи своје импресије о Србији, каже: „Једина грађевина коју вреди видети у Србији је Ћеле-кула, сазидана од 30 000 (!) лобања које су приложили ребељиви (бунтовни) Срби”. Додаје да му се допала „једноставна величина архитектонске замисли” Ћеле куле и да је „уживао у деликатној лепоти рељефа”. Према једној историји енглеске литературе (аутор: Џ. Сампсон) ово дело је „можда најбољи путопис на енглеском језику”, а за дотичног Кинглејка каже се да је „бриљантан” писац и типични „енглески џентлмен на путу”.

Од почетка 17. века у Енглеској почиње писање „турских историја”, кроз које енглеска читалачка публика стиче прва сазнања о народима Балкана. Једно такво, чувено дело, штампано 1610. године била је „Општа историја Турака” Ричарда Ноулса. Описујући Косовски бој Ноулс тврди да никад веће армије у Европи није било од Лазареве војске која је, према Ноулсу, бројала фантастичних пет стотина хиљада ратника међу којима су, поред Срба, били и Италијани, Власи, Мађари, Чеси и Бугари. Мурат је, према њему, имао мање од половине тог броја војника.

Енглеска је кроз цео 19. век, на дипломатском нивоу, била не само најбољи пријатељ Турске већ и најгори непријатељ Србије, каже Милош Црњански. Прота Матеја Ненадовић, на Бечком конгресу 1815. године покушао је да дође до енглеског амбасадора али је стигао само до његовог секретара који је пренео амбасадорову поруку како Срби треба да се обрате „милостивом суверену своме, султану у Стамболу”.

А премијер Винстон Черчил, у својој књизи о Првом светском рату („Светска криза”) тврди да је Никола Пашић знао да се спрема атентат на надвојводу Фердинанда и „да се то открило после рата”. Наравно, Черчил не наводи изворе или доказе за своју тврдњу. О самом атентату каже: „Један споменик који је подигнут од његових (Принципових) сународника сачуваће успомену његове срамоте и њихове (српске)”.

ФОТО: Д. СТОЈАНОВИЋ