Прича о Кошарама, прича о братству које и данас траје

Миленко Марић је последњи напустуо Кошаре. „Њих 1.500 кренуло на нас СТО! Сви су мислили да смо МРТВИ“

Пише: српскопитање

Последњи граничар који је током напада на Кошаре, 9. априла 1999. напустио коту Раса Кошарес на самој граници са данашњом Албанијом, Миленко Марић, каже да тај дан никада неће заборавити, а да је прича о одбрани Кошара прича о братству које и даље траје.

-Најмлађа генерација војске, она је одбранила Кошаре. Одржало нас је братство и другарство. Били смо сложни као браћа и то нас је одржало на Кошарама. И сада, после 25. година исто то мислимо. И даље се дружимо, окупљамо – каже Марић.

Родом из Београда, припадао је последњој, мартовској класи војника на редовном одслужењу војног рока 53. граничног батаљона која је обуку имала у Ђаковици 1998.

Те године је пребачен на Кошаре и одатле се није померао све док није тешко рањен.

-Од 1998. године на Кошарама смо имали упаде, разбијање терористичких група, унос оружја, одузимање… Мислим да је било више од 50 тих напада на наше положаје. Међутим, тај 9. април је био један од најтежих дана. То је кренуло ујутро и није се више знало одакле и са чим се пуца. Ипак, били смо опкољени са свих страна. То прво јутро је на нас 100 кренуло њих 1.500. То треба преживети – каже Марић.

Признаје да ни данас, 25 година касније сећања на тај 9. април нису нимало блеђа.

-Не може да се тај 9. април избаци из главе- истиче.

Објашњава да је свеопшти напад на Кошаре почео око 4.15 часова артиљеријским нападом на караулу Морина, али да се ватра убрзо преселила и на њихове положаје.

-Напад из данашње Албаније почео је артиљеријском припремом у раним јутарњим сатима, око 4. 15 часова према караули Морина, али ватра се убрзо преселила и на положаје карауле Кошаре, прво на заседно место Ц4, а затим и на положај Раса Кошарес. Нападнути смо са артиљеријом. Нема шта нас није гађало да би нас истерали одатле јер је то био највиши ниво који је држао не само Кошаре, већ и део Албаније – прича.

Са још осморицом граничара Марић је био управо на положају Раса Кошарес који се тог првог дана нашао на најжешћем удару.

-Прво је кренуо напад на Ц4 где су примећени, па на Раса Кошарес где сам се налазио. Ц4 је од нас тражило подршку, али смо успели да испалимо само једну мину и тада су нас поклопиле артиљеријске јединице из Албаније. Ту је на хиљада мина пало. И сви су мислили да смо ми горе мртви – прича Марић.

Објашњава да је око 9.30, 10 часова артиљерија нагло заћутала. Тада је почео копнени напад.

-Први напад је кренуо са 501 и од Каптаже ка нама. Прво смо одбили једном, па смо опет били поклопљени. Како смо после сазнали, гађали су нас Плотунима, то су седмоцевни бацачи ракета. И већ у 12 часова смо се растурили по заседним местима 502. После мене, нико на Раса Кошарес после 14 часова није – наводи.

Каже да када су их остали граничари видели,нису могли да верују да су преживели.

-Успели смо да се извучемо са једним рањеним. Нажалост, тај војник је преминуо после 1999. године. Ако је потребно рећи, умро је природном смрћу – каже Марић.

Напади на Кошаре настављени су несмањеном жестином целог тог дана. Он је рањен у једном од артиљеријских напада током те прве вечери.

Гелери минобацачке мине покидали су му стомак и поломили десну ногу.

-Саборци су ме некако спустили до Батуше. Било је то вече доста и рањених и мртвих. Мене су прво пребацили у болницу у Приштини где сам провео 20 дана, па затим у Војну болницу у Нишу. Ту сам лежао под шатором, поред болнице, није било места. Када ми се рана уцрвљала хитно су ме пребацили на ВМА и тамо сам дочекао крај рата – објашњава.

Каже да му смета што ни данас, 25 година од битке на Кошарама,многи не знају праву истину, посебно о улози 53. граничног батаљона.

-Требало би барем нека истина да се каже, а многи не знају праву истину. Многи су видели Кошаре само на фотографији. Изгледа да су сви били на Кошарама само граничари нису. И то наравно боли. Провели смо 15 месеци тамо, а нигде нас нема, а ко је био осам сати тог има свуда – истиче Марић.

ФОТО: фејсбук