Туђманова ревизија историје

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

​Још док је на снази била забрана коришћења резултата пописа из 1964. године, до њих долази хрватски генерал-мајор др Фрањо Туђман, у то време директор Института за историју радничког покрета, који је сам основао 1961. године у Загребу, а иза којег је формално стајао Централни комитет Савеза комуниста Хрватске. Он ове резултате настоји да искористи за обрачун са „јасеновачким митом“, како сам означава до тада утврђено и презентовано чињенично стање о злогласном логору. Туђман ће касније образлагати да је хтео да изведе „начистац проблем јасеновачких жртава“, али за то – жали се – није добио потпору у тадашњем политичком руководству Хрватске. Према њему, „претежити разлози“ за то били су „у тадањим политичким и међунационалним одношајима“. Потом, у прилог томе, даје и овакво тумачење:

​„Било је таквих којима је јасеновачки мит требао за држање на узди хрватства, а и оних којима је та легенда о његовој повијесној кривњи служила не само за подјаривање српства против хрватства опћенито него и против неимара федеративне и социјалистичке Југославије. Но, допуштање па чак и подгријавање мита Јасеновца објективно је имало, у оквиру и изван таквих прорачуна, још и додатну сврху. Призивањем јасеновачког ужаса бирократско-догматске снаге привољавале су српство (нарочито у Хрватској) на сурадњу, чинећи га практично својим ослонцем, јер: што би било кад не би било овакве политике, не допуштајући истодобно хрватству да се усправи дометањем чак и све нових утега о повијесној кривњи. Дакако већина судионика, у свим тим више или мање прикривеним струјањима, није била свјесна ни накана ни посљедица.“

​Настојање да умањи размере злочина НДХ, а самим тим и број жртава у систему логора Јасеновац, Туђман посебно демонстрира у својој књизи Беспућа повијесне збиљности, објављеној 1989. у Загребу, у издању Накладног завода Матице хрватске. У том свом делу, управо из предочених намера, он често цинично употребљава синтагму „јасеновачки мит“. У настојању да, колико год је могуће, умањи најчешће помињану цифру процењеног броја жртава у Јасеновцу, најпре настоји да умањи изнету бројку о укупним људским губицима у Југославији за време Другог светског рата. Тим поводом пише:

​„Прихваћање и одржавање јасеновачког мита на његовој тобоже објективној разини (од око 700.000) било је за ширу јавност могуће у оквиру службено утврђене и непрестано понављане истине да су укупни изравни ратни губици у Југославији износили – чак и више од – 1.700.000 људских жртава. Та бројка је истинита али само у смислу укупних демографских губитака, под којима се подразумијева смањење броја становништва због свих ратних посљедица. Значи укључује, осим непосредних ратних жртава, и губитак у пучанству због мање рођених и веће природне смртности, те због избјеглих или протјераних из земље. Бројка од милијун и седамсто тисућа жртава постала је сакросанктна; у њену светост и неповредивост није се смјело уопће посумњати. Она је изношена у службеним документима владе СФРЈ на међународним конференцијама, као поткрепа захтјевима за репарацијама, и уопће у свијету ради успоредбе прилога Југославије у побједи савезничке коалиције, а и примјера њеног антифашистичког, партизанског покрета спрам других земаља. А у земљи та је бројка укоријењена у јавно мнијење као доказ величине НОБ-е и цијене социјалистичке револуције, непрестаним понављањем на највишим државним и политичким скуповима, у публицистици и у школским уџбеницима, па и у знанствено-енциклопедијским издањима.“

​Туђман концентрациони логор Јасеновац представља као – радни логор. Притом не даје објашњење, ако је радни логор, зашто су у њега довођени и немоћни за рад: жене, стари и деца. Пише он:

​„Промицатељи јасеновачког мита, од самога почетка до данас, устрају на томе да је јасеновачки логор био организиран с изричитом сврхом ликвидације свих заточеника, те да су се у њему свакодневно вршили покољи на стотине па и тисуће Срба, Жидова, Цигана и комуниста. А истина је да је логор био организиран као ’радни логор’ с мноштвом пољодјелских и творничко-обртничких радних јединица.“

​Није могуће порећи да је народ скупљан и довођен у логор; но, он и то релативизује, дајући овакво објашњење:

​„У логор су појединачно а понајвише у мањим скупинама од по неколико десетака или стотина допремане тисуће, па и десеци тисућа несретних људи, али и отпуштане, и отпремане у логоре и на рад у Њемачку. Заточеници су за све вријеме били исцрпљивани и мрцварени под невјеројатно тешким и нехигијенским увјетима на раду, а при том су били мучени и убијани за најмањи непослух појединачно – особито изнемогли и стари, а повремено, обично под изликом одмазде за погинуле усташе или за покушај бијега, били су звјерски убијани и у мањим или већим скупинама (на десетке па и стотине људи).“

​Затим, с тако сложеном причом, закључује:

​„На тај начин у јасеновачком логору стварно је страдало неколико (вјеројатно 3-4) десетака тисућа заточеника. Понајвише Цигана, па Жидова и Срба а и Хрвата.“

​Дакле, према Туђману, у Јасеновцу је, како каже, „вјеројатно“, страдало „само“ – тридесет до четрдесет хиљада људи!

Он износи такву процену иако су и оним непотпуним државним пописом поименично именоване 49.874 жртве.

​Непотпуни и неадекватно урађени попис жртава рата 1964. године и књига Фрање Туђмана као да су дали подстрек за ревизију историје Другог светског рата на подручју Југославије. Исте те године када су објављена Беспућа повијесне збиљности, у Јасеновцу, од 25. до 27. октобра 1989, одржан је научни скуп „Јасеновац ’89“. Организатори су настојали да и симболично „рехабилитују“ клерофашистичку НДХ – учесницима скупа делили су беџ са уцртаним латиничним словом U (усташе) у споменик (камени цвет) у Јасеновцу. Један о учесника научног скупа Љубо Бобан, члан Југословенске академије знаности и уметности у Загребу, рекао је да је кроз изнету бројку о 49.874 жртава усташког логора Јасеновац дат „знанствени“ одговор. Такав је био и став тадашњег хрватског кардинала Фрање Кухарића.

​Оно што је радио као научник, Фрањо Туђман капитализовао је као политичар. По урушавању комунизма, он је постао предводник најјаче странке у Хрватској – Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) – а онда и први председник самосталне Хрватске. На Првом опћем сабору ХДЗ, 24. и 25. фебруара 1990, у уводном говору Туђман казује да „НДХ није била само пука ’квислиншка творба’ и ’фашистички злочин’ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке“.

​Дакле, креће јавна рехабилитација НДХ.

​И с позиције председника новостворене државе, ревизијом историје Хрватске, Фрањо Туђман настоји да умањи број жртава у НДХ. Тако, након заседања Хашке конференције о Југославији, 6. новембра 1991, он, како образлаже, „на темељу њемачких документационих материјала“, смањује број жртава усташког геноцида у Јасеновцу на 20.000 жртава.

​Ни у хрватској, поготово антифашистичкој јавности, испрва такве процене нису прихватане као релевантне. У хрватској историографији, по урушавању комунизма, као релевантан прорачун броја жртава рата у Јасеновцу углавном су узимане процене хрватског демографа Владимира Жерјавића. Он у књизи Опсесије и мегаломаније око Јасеновца и Блајбурга. Губици становништва Југославије у Другом светском рату (1992) пише да у својој претходној књизи Губици становништва Југославије у Другом светском рату (1989) није истраживао нити израчунавао колико је људи убијено у логору Јасеновац, али да се из његових прорачуна могло закључити да је реч о „око 100 тисућа“. А у књизи Опсесије и мегаломаније око Јасеновца и Блајбурга ту процену смањује на 83.000 жртава, од којих 45.000–52.000 Срба, 13.000 Јевреја, 10.000 Рома, 10.000 Хрвата и 2.000 муслимана. Недуго потом, исте (1992) године, Жерјавић у Часопису за сувремену повијест објављује чланак „Манипулације жртвама Другог свјетскога рата 1941–1945.“ у којем делимично повећава претходно изнету бројку на 85.000, међу којима је 50.000 Срба, 13.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и Муслимана и 10.000 Рома. Тако ће наводити и у својим потоњим чланцима и књигама.

​Број од 100.000 жртава у Јасеновцу у хрватској (антифашистичкој) јавности најупорније заступају Славко Голдштајн и Иво Голдштајн.

Аутор: др Јован Јањић, „Историја у логору : рехабилитовање НДХ умањивањем броја жртава у Јасеновцу“

Књига у електронском облику: https://fondacijasnd.rs/…/Jovan-Janjic-Istorija-u…

ФОТО: фејсбук