Неугасиво кандило у кањону Радике – Мијаци и барјак који није пао на Косову
Пише: српскопитање
Када се помене Косово и Метохија 1389. године, мисли нам лете ка Газиместану, ка Грачаници, ка посеченим главама кнеза и витезова. Али, мало ко зна да један део те косовске епопеје и даље живи, не у песми, већ у платну.
Према предању, ово је застава из Косовске битке, реликвија коју су кроз векове ропства, буна и ратова, као највећу светињу, сачували јунаци старог српског племена – Мијака. У скривеним шкрињама, далеко од очију освајача, кроз векове је чувана застава из Косовског боја.
Нису је чували музеји, већ живи људи – горштаци, синови Мијака, старог српског племена које се, кад је Србија пала, није поклонило.
Ко су заправо Мијаци?
Орловска гнезда изнад облака
Повукавши се пред турском најездом, Мијаци су изабрали слободу уместо ропства у плодним равницама. Населили су сурове, вртоглаве висове западног Повардарја – између Дебра, Кичева и Гостивара. Тамо, где само орлови лете и где снег затрпава путеве месецима, у селима попут Галичника и Лазаропоља, Мијаци су створили своју малу државу у држави.
Били су то људи посебног кова. Док су други сагињали главе, Мијаци су носили своје раскошне ношње, везене сребром и златом, које су подсећале на одоре средњовековне властеле. Њихове жене нису криле лица, а њихови мушкарци су били чувени мајстори – неимари и зографи.
Руке које су клесале за вечност
Управо те мијачке руке, које су у 11. веку помагале Светом Сави и Симеону да подигну Хиландар, створиле су једно од највећих чуда православне уметности – иконостас манастира Свети Јован Бигорски.
Смештен на стрмој стени изнад хучне и смарагдне реке Радике, Бигорски манастир није само грађевина. То је камена стража. Њега је још у освит 11. века утемељио српски кнез Свети Јован Владимир, а касније су га даривали и дограђивали Немањићи и Мрњавчевићи. Када уђете у тај храм, дочекује вас мирис векова и дрворезбарија какву свет није видео – дело мијачких мајстора који су у дрвету исклесали читаву Библију, остављајући у сваком завијутку по део своје душе и свог српског имена.
Завет ћутања и памћења
Вековима је овај крај био мета напада. Многи су покушавали да угасе то кандило. Рушили су, палили, а у новијој историји, после 1945. године, покушали су и да прекроје сећање. Бигорски манастир, као и стотине других српских светиња на тлу данашње Северне Македоније, препуштени су туђој управи и забораву. Идентитет Мијака био је изложен бруталној „македонизацији“.
Па ипак, крв није вода. Као што је она косовска застава преживела у тајности, тако је преживело и памћење. Данас, када прођете кањоном Радике и погледате у те планинске висове, знајте да тамо и даље живе потомци оних који нису издали. Све је више младих и образованих Мијака који скидају вео наметнутог заборава и поносно изговарају име својих предака.
Мијаци нису били само „племе”, они су били својеврсна „племска аристократија” у нашим планинама – познати по својој ношњи, вештини резбарења (чувени копаничари) и специфичном поносу.
Прича о Мијацима је прича о нама – о томе да се Србија не брани само мачем, већ и клетом, длетом, молитвом и памћењем које никаква сила не може да избрише.
Досије Косово
ФОТО: фејсбук
