Дијете из колоне ’95: Данијела Вуковић
Пише: српскопитање
„Нека се памти оно што правда никада није стигла.“
Сjедила сам испред зграде. Имала сам једанаест година.
Нисам знала да је то последњи пут да сjедим као дијете.
Поред мене су пролазили трактори. Споро. Тешко.
Људи нису гледали у нас. Гледали су право, у празно.
Као да су већ знали.
Тог дана сам видјела како комшија убија комшију. Без речи. Без објашњења.
Касније ми је мама рекла да се пакујемо.
Отац није био код куће. Био је на терену. Возио је камион.
Радио је. Као и увијек.
Увече смо кренули. Комшија нас је повезао трактором. Возили смо се кроз шуму. Била је ноћ. Дјеца у колони брзо науче да ћуте.
Ујутру смо стигли на Петровачку цесту. Ту се чека. Увијек се чека неко ко не долази.
Чекали смо мог оца. Чекали смо мог брата. Нису дошли.
Отишли смо у Бању Луку, у село Хан Кола, одакле је мој отац.
Мислила сам да ће ме земља препознати. Земља је ћутала.
Седмог августа, ујутру, телевизор је био укључен.
Глас спикера миран. Превише миран.
Чула сам име свог оца.Чула сам име свог брата.
Рекла сам мами. Није вјеровала. Мајке не вјерују вијестима које им убијају децу.
А онда сам чула крик баке.Тада сам знала.
Камион гранатиран на Петровачкој цести био је камион мог тате.
У њему су погинули мој отац Крстан,мој брат Дарко,моја другарица Невенка, њен брат Жарко, и још много невиних људи.
Тог дана ми је дјетињство завршено.
Прошло је тридесет година. Правда није дошла.
Али сјећање јесте. И док га има — они нису заборављени.
Ја сам дијете из колоне ’95.
ФОТО: фејсбук
