Сјенке крвника над свјетском позорницом

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Данас се, на календару свјетске историје, обиљежава дан рођења особе чија биографија представља најмрачнији парадокс двадесетог вијека. Курт Валдхајм, име које одзвања ходницима Уједињених нација, али и крвавим гудурама наше Козаре, рођен је прије више од вијека. Док свијет можда бира да заборави, ми, Срби, немамо то право. Наша је обавеза да памтимо, јер у тој успомени лежи истина о страдању нашег народа и лицемјерју оних који кроје правду на овој планети.

Како је могуће да индивидуа који је носио униформу Вермахта, војске која је сијала смрт и затирала читава српска огњишта, деценијама касније дијели лекције о миру са говорнице Уједињених нација? Валдхајм није био обичан војник; био је дио машинерије која је спроводила најстрашније казнене експедиције. Његове чизме газиле су земљу натопљену крвљу наших дједова. Сваки његов дипломатски успјех био је шамар свим оним невиним жртвама које су остале под земљом, док је он градио каријеру на „забораву“.

За нас Србе, Козара није само планина; она је симбол непокорности и свједочанство о геноциду који је над нама вршен. Док је Валдхајм уживао у дипломатским почастима, лица заклане козарске дјеце лебдјела су над његовом савјешћу, ма колико он покушавао да је умири ћутањем. Операције у којима је учествовао нису биле витешке битке, већ кукавички напади на збјегове, на жене и старце. То су биле етапе његовог пута, пута који је умјесто на сметлиште историје, неким чудом, водио до самог врха свјетске политике.

Када је истина напокон избила на видјело, када су маске пале, видјели смо право лице тадашњег свјетског поретка. Иако су многе државе бојкотовале Валдхајма и као предсједника Аустрије, неки су му ипак пружили руку. Ватикан и поједини арапски режими нису презали од сусрета са човјеком чија је прошлост била умрљана крвљу православних мученика. То нам говори само једно: правда је за моћне често само слово на папиру, а за нас, малобројне народе, она је непрестана борба за истину.

ГОРКИ ПЕЧАТ ТИТОВЕ ИЗДАЈЕ: ОРДЕН ЗА ЏЕЛАТА

Најдубља рана и највећи апсурд ове трагичне повијести не леже само у Валдхајмовом прикривању сопствене прошлости, већ у срамном чину тадашњег југословенског врха. Године 1977, комунистички диктатор под именом Јосип Броз Тито је на груди Курта Валдхајма окачио Орден југословенске звијезде са лентом – највише одликовање које је држава могла дати једном странцу. Каква сурова иронија судбине и какав гријех према „сопственом народу“: исти онај човјек који је 1942. године сијао смрт по Козари, три деценије касније примао је почасти у Београду, док су му руке још увијек метафорички биле умрљане крвљу српске нејачи. Док су козарске мајке још увијек палиле свијеће за синовима којима се ни гроба не зна, дипломатија је трговала заборавом, перући биографију официра Вермахта сјајем југословенског злата. Овај орден није био само признање једном дипломати; био је то шамар сваком преживјелом логорашу и свакој жртви која је вјеровала да је правда, иако спора, ипак достижна.

Данас, када се сјећамо датума његовог доласка на овај свијет, ми не славимо човјека, већ опомињемо човјечанство. Курт Валдхајм је остао упамћен не по својим дипломатским вјештинама, већ по ономе што је желио да сакрије.

Ми Срби, као народ који је кроз вијекове носио крст страдања, не смијемо дозволити да прашина прекрије истину. Наша је дужност да именима попут Валдхајма увијек додамо и имена наших стратишта, како се никада више не би десило да џелат постане судија. Јер само истином, ма колико она била болна, можемо сачувати образ пред прецима и будућност за наше потомке.

Фотографија: Reddit