Како је Бело постало Егејско море?
Пише: српскопитање
До пре једног века, Егејско звало се Бело море. Према попису становништва с почетка 20. века, у Солуну и на обали Белог мора, у већини су живели Срби, затим муслимани (Турци), Јевреји, а тек на четвртом месту Грци. Оно што се данас назива севером грчке државе, до првог балканског рата, била је јужна Македонија и западна Тракија.
Дакле, говоримо о историјским српским територијама, где је већина беломорских Срба живела до 1920-их. Године 1917. и 1918. наши ратници на Солунском пољу славили су своје Славе у рововима. Ишли би у оближње село да од локалних сељана добију воштану свећу, кувано жито и умешен колач за Славу. Домаће становништво, које их је снабдевало није било грчко. То су били Срби и наши војници су са њима комуницирали на српском језику. Ова јужнобалканска подручја су одувек припадала Старој Србији.
Пре великог рата и формирања државе Албаније вољом великих западних сила, ступило је на снагу изгнанство Србије и Срба што даље од мора. Настављено је и после великог рата. Срби из јужне Македоније и западне Тракије били су приморани на велики егзодус. Скоро милион Срба из северног дела младе грчке државе било је принуђено или да се одрекне свог идентитета или да се удаљи са своје прадедовске земаље. Над огромном већином српског становништва извршен је етноцид и морали су да оду, углавном у Вардарску бановину, као јужну српску провинцију младе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Био је то резултат највеће размене становништва у историји између Грка из Мале Азије и Турака из јужних делова Балкана. Након огромне катастрофе и пораза Грчке у турско-грчком рату 1919-1922, у Паризу је потписан мировни споразум под покровитељством Запада, према којем је Грчкој и Турској представљена размена становништва у најкраћем могућем року. Током 1923. године догодила се највећа миграција становништва у историји човечанства. Око 1.300.000 Грка из Понта, Анадолије и Западне Тракије је присилно расељено у северну Грчку, а око 400.000 балканских Турака из северне Грчке у Малу Азију. Уз Грке, на Балкан је стигло и нешто Јермена. Присилно, јер је метод пресељења био веома трауматичан за све стране, а због недостатка времена за бољу организацију, прилично болан.
Одједном је створен „вишак“ од близу милион становника на целом подручју од Епира на западу и Дарданела на истоку. Беломорски Срби били су етничка група на чијим су леђима највише обила кола огромне присилне миграције грчко-турског становништва, па су и сами морали да мигрирају где су знали. Ко је желео да остане на свом вековном наслеђу, као резултат државног пројекта, био је подвргнут присилној асимилацији у грчко становништво.
Тада се демографска структура северне Грчке брзо и тенденциозно мења. Треба истаћи да је културна и етнопсихолошка разлика између досељених Грка и староседелаца била велика. И у том смислу, каква је била разлика између њих и староседелаца Срба… одмах исте године почело је преименовање српских имена планина, река и насеља – у грчка имена. Топоними се једноставно преводе са српског на грчки. Међутим, неки топоними су до данас задржали своја српска имена. Док, национална ношња и народна игра неких северних Грка неодољиво подсећају на српски народни фолклор.
Погром преосталих Срба у северној Грчкој наставио се стварањем Грчке Републике и доласком на власт некада великог грчког револуционара Елефтериоса Венизелоса, који и данас има своју улицу, спомен-бисту и парк у Београду! Срби су тако трајно потиснути од Белог, тада преименованог Егејског мора. Слично као што су неколико година раније протерани из Скадра, Драча, Елбасана и целе северне Албаније. Сасвим је нормално да се прогнани Срби из јужне Македоније населе у северној Македонији, тадашњој Вардарској бановини на југу Краљевине Југославије. Чак ни нова генерација још није сазрела, а већ 1946. године, Срби из Македоније ће морати поново да се одрекну свог српског идентитета и прихвате македонску националност, македонски језик и промену презимена. Тако је створена нова македонска нација од Срба који су се доселили из северне Грчке и староседелачких Срба из Вардарске бановине, тадашње Републике Македоније, након успостављања комунистичке диктатуре у Титовој Југославији.
О етноциду грчке државе над бело-морским Србима готово ништа није речено читав век. Свакако помињање тога „није популарно“. Међутим, право пријатељство (или непријатељство?) може се заснивати само на утврђивању историјских чињеница. А историографија нам говори да нема никога ко се није, у већој или мањој мери, огрешио о најстрадалнији српски народ у прошлости.
(Преузето)
Извор: Занимљива историја и географија) — Врање, Србија.
ФОТО: фејсбук
