Божић као мета, од Јасеновца до Кравице

Пише, Спасоје ТОМИЋ

(Текст је написан у сјећање на жртве овог краја и Срђана Ранкића који се до последњег дана борио за истину о српском страдању).

Историја српског народа на Балкану показује застрашујући континуитет једне појаве, да се удари на Србе не наносе само оружјем, већ и симболички , на наше највеће празнике, на вјеру, на дан када је живот светиња.

Од усташких покоља у НДХ, преко јама Херцеговине и Кордуна, до Подриња деведесетих година, образац је исти. Злочин се не бира случајно. Он се ако можемо тако рећи заказује.

У том историјском низу, напад на српско село Кравица на православни Божић 7. јануара 1993. године није изузетак, већ наставак. Као што су усташе у НДХ бирале Божић, Ђурђевдан и крсне славе да убијају српске цивиле, тако су јединице Армије БиХ из Сребренице, под командом Насера Орића, изабрале управо Божић да пошаљу поруку. То није била порука војне нужности, већ порука моћи и покушаја брисања српског народа и православља на том простору.

Тог дана у Кравици убијено је 49 Срба. Село је систематски разорено, куће спаљене, имовина опљачкана, а старци убијани без икаквог отпора. Историјска паралела је неминовна, јер као што су у НДХ убијани Срби да би Хрвати трајно етнички очистили тај простор, тако су исто и у Подрињу убијани да би се простор етнички испразнио. Метод је унеколико био  другачији,  али је логика иста.

Кравица није била усамљена. Бјеловац, Залазје, Скелани, Јежестица, Сасе, Магашићи – то су савремене верзије српских села из 1941. године. Према подацима удружења жртава, више од 3.200 Срба убијено је у Подрињу током 1992. и 1995. године. Када се један народ убија у таквим размјерама, у континуитету и на истом простору, историја то једноставно назива ратним злочином.

У том контексту, Насер Орић заузима исто мјесто у историјској структури злочина као и бројни усташки  команданти из 1941. године који су касније, услед политичких околности, избјегли казну. Он је био командант снага које су изводиле нападе. Он је командно одговоран. Његово касније ослобађање пред Хашким трибуналом и Судом БиХ не представља преседан правде, већ преседан некажњивости – исту ону коју је српски народ већ искусио након Другог свјетског рата, када су бројни злочини остали некажњени ради некаквог мира и братства и јединства по диктату комунистичких главара и њихових комесара на терену.

Посебно је опасна историјска ревизија која Насера Орића покушава да представи као хероја и браниоца.  И у НДХ су постојали браниоци нацистичког поретка. И они су имали своје судове, своје новине и своје савезнике. Историја је, међутим, била немилосрдна према таквим конструкцијама.

Симболика Божића у овом злочину није споредна. У српској историјској меморији, Божић је више пута био дан страдања  од покоља у НДХ до Кравице. То указује на дубљу намјеру,  не само да се убије човјек, већ да се понизи вјера и прекине културни континуитет. То је дефиниција злочина који превазилази тактичку војну димензију и улази у домен непатвореног историјског зла.

Сваког 7. јануара, парастос у Кравици није само молитва, већ историјска лекција. Он подсјећа да српске жртве немају луксуз заборава, јер заборав увијек рађа понављање. И зато је дужност историчара, јавних радника и политичара да именују ствари правим именом.

По том именовању, Насер Орић није контроверзна личност, нити трагични јунак једног сложеног времена. Он је ратни злочинац у историјском смислу те ријечи, баш као што су то били они који су прије више од осамдесет година бирали празнике да убијају Србе. Разлика је само у томе што је Кравица била 1993, а Јасеновац 1941-1945. а историја, нажалост, показује да метод НДХ никада није стварно напуштен.

Зато је наша дужност да се сваког 7 јануара када славимо рођење Господа нашег Исуса Христа, сјетимо и жртава наших сународника, чија је једина кривица управо била у томе што су били Срби и у Христа вјеровали, и који су се на тај начин због своје вјере уписали у историју мучеништва српског народа.

ФОТО: фејсбук