Моји другари из Основне школе

Пише: Митрополит ФОТИЈЕ

Код нас постоји крилатица која каже следеће: – Што се више сећамо младости, почнемо говорити и писати о њој, то смо старији. Старимо. То значи да сам и ја остарио, јер имам искрену потребу да кажем нешто о својим пријатељима из Основне школе „Ђура Јакшић“ у Чуругу. То осећам као дуг, као обавезу и као аманет, да никада не требамо да заборавимо једни друге, а ту спадају и они с којима смо заједно учили основну школу, а и средњу.

Чуруг – место питомо, Чуруг – место страдално. Када се помене Чуруг прва асоцијација су нам увек широка и богата чурушка поља, река Тиса, жива и мртва, и страдање Чурушких мученика. Откад је мој отац, Стојан Сладојевић, доселио у Чуруг, а то је било далеке 1965. године, отада смо ми у Чуругу и живели. Отац, мајка и нас петоро деце: брат и ја и три сестре. Петоро деце у то време је било много, јер је већ у то време наш народ прихватио западни, модерни тренд да породица има једно или двоје деце, више не. Имати више од двоје деце, тих 60-тих година, просто није било у тренду, није било модерно, па чак је и указивало на неку врсту, условно речено „примитивизма“ или, једноставније речено необразованости. То је наравно трагично мишљење и трагичан став, али се плашим да он и данас у нашем народу влада, али, хвала Богу, не код свих. Стиче се утисак да оне породице које верују у Бога, имају више деце, јер се не плаше основних ствари, а то је дилема, ко ће и како ће исхранити њихову децу. Они који верују у Бога знају да ће им Бог у томе помоћи. Они пак који не верују, по логици ствари морају да се ослањају само на себе и земаљске институције. Тако ми се чини. То наравно није генерално правило, али је приметно. Ако грешим у овоме ставу, молим за опроштај.

Велики је и сигурну будућност има онај народ у коме се рађа много деце. То је чист закон биологије и математике. Срби су некада, што је познато, имали много деце, били су велики и моћан народ, а данас нажалост није тако. Статистике које се баве овим питањем кажу, да су Срби данас народ који више умире него што се рађа, што је права и највећа трагедија једног народа. Међутим, морамо се надати и молити Богу да ће то наш народ схватити и да ће се вратити себи и својој древној традицији многочланих породица. Тада би се у Србији и свим српским земљама чуло много више граје, радости и смеха, него смрти и лелека. Али ми рекосмо једну скромну реч о овом питању и спасисмо душу.

Одох ја далеко, али су ово претходно речено, животно значајне речи које смо написали. Ако нас Срба не буде, неће бити ни наших другара и нећемо се имати кога сећати, нити о коме писати. Нити ми о њима, нити они о нама. Ове речи говорим са болом у срцу, надајући се да ће се ова свенародна српска трагедија у будућности изменити.

Ја сам ишао, као што смо већ рекли, у Основну школу „Ђура Јакшић“ у Чуругу, који је тих 60/70-тих година 20-ог века имао 10.000 становника, а данас нажалост чујем, има много мање.

Кога прво да поменем од мојих другара: Веле, Саво, Туцаков, Милутин, Драган (Чанга), Мирко…, а наравно, у нашем разреду су биле и девојчице: Гоца, Цица, Јасмина, Мара, Јадранка… Наравно, било је и других, али сада не могу да се сетим њихових имена и зато их молим за опроштај. Ја, начелно, слабо памтим имена, али ликове не. Имам осећај да сваког човека кога сам једном у животу видео, његов лик је остао у мом срцу, а да ме питате за његово име, сигурно не бих знао. То данас у науци називају тзв. визуелним памћењем, и то лепо звучи. Дозволите да се овде мало и нашалим, можда ми мање паметни, теже имена памтимо, али шта је ту је. Што би рекао Цане – Партибрејкерс у својој песми „Сиротињско царство“: – Ти си то што јеси, а ја сам ту где сам.

Враћамо се другарима. Веле (Велибор) је био одличан спортиста, ученик коректан, ка врло добром, добар и искрен пријатељ и спреман да заштити слабије и немоћније од силеџија и насилника. Мислим да смо Веле и ја били и остали пријатељи, иако се дуго, дуго нисмо видели. Саво, пореклом као и ја, са нашег Кочићевог Змијања. Раде, Саво и Веле су били спортска тројка у разреду. Саво је био голман у фудбалу, а голман је онај који брани, Веле је био нападач и голгетер, а ја лево сметало, али сам волео спорт, и уз фудбал, кошарку и рукомет, играо сам и стони тенис. Туцаков Бора, искрен пријатељ, људина, прави Србин Чуружанин. Ако би дошло до неке гужве, Бора Туцаков је ту, и ствари би се враћале у првобитни поредак. Бора – прави Србин, Војвођанин. Милутин, уредан, тачан, дотеран, прецизан као сат. Један од ретких дечака, поред моје маленкости, који није имао слабих оцена. Код друге поменуте братије, ту је било шаренила. Али хвала Богу, сви смо кренули у први разред основне школе и са успехом смо завршили осмолетку у Чуругу. Драган (Чанга), имао је предност да његова кућа, тј. башта, буде уз рукометно игралиште у дворишту Основне школе „Ђура Јакшић“ у Чуругу, па је могао бесплатно да гледа утакмице и наше познате рукометаше: Абају, Кимета и Тому Киселичког итд. Драган је био прича за себе, да је живео у то време, вероватно би био један од ликова у филму „Лајање на звезде“, који говори о животу чувене Гимназије у Сремским Карловцима. Сремски Карловци – Српски Сион, поред чувене филолошке гимназије има и чувену Богословију „Светог Арсенија Сремца“, у којој сам ја једно време провео као професор. Нисам лајао на звезде, али сам упознао живот и значај овог духовног и културног бисера српског народа – Сремске Карловце. Међутим, уз поменуту Гимназију и Богословију, морамо поменути и Стражилово, винограде, чесму Четири лава, Саборну цркву Светог Николе, Заштитника Карловаца, чувену Дворску башту и честите Карловчане. Мирко, наш комшија, правдољубив, вредан и коректан ученик, такође је играо одлично фудбал, а био је везиста.

Е сад, да кажемо нешто и о девојчицама из нашег разреда. Све поменуте девојчице су мање више биле одличне ученице, добре другарице. Понекад је неко, ко је имао потребу, знао од њих нешто и да препише, али се оне нису љутиле. Мени су све остале у лепом сећању и како сам их поштовао и уважавао тада, чини ми се да их исто толико, ако не и више, поштујем и уважавам и сада. Ето, то би било оно чега се у овом тренутку сећам везано за моје другаре из основне школе. Кад смо завршили основну школу, још две године смо ишли заједно у гимназију, прво у Бечеју а потом у Жабљу. Жабаљ је чурушка Општина коју чине још Ђурђево и Госпођинци. Чини ми се да не би било праведно и поштено  поред Чуруга и Жабља не поменути и друга места ове Општине, а то су Ђурђево и Госпођинци. До краја живота ћу се са љубављу сећати овога краја, не само нашег многострадалног Чуруга, него и свих других тамошњих места наше Општине, јер су и та места у Другом светском рату много страдала, крст свој носећи али Православљем живећи, па се надам да ће тако бити док је нас.

Уместо закључка

Зашто уместо закључка? Зато што се ова тема не да и не може закључити, јер док буде другарства, школског другарства и пријатељства – биће и света. То искрено мислим и то искрено са ових неколико речи и сведочим. Молим се и молићу се Богу за све моје школске пријатеље, поменуте и непоменуте, како оне из основне школе тако и оне из средње школе у Новом Саду и са факултета у Београду.  Сви су они у мом срцу у категорији школских другара, подразумевајући под тим појмом нешто најлепше и најузвишеније у мом животу. Да ме није стид, плакао бих сада од радости што сам се својих школских другара сетио, а од жалости што се нисам свих сетио. Али нас Бог наш, Небески Отац, има све као Своју децу у Своме сећању. То је наша утеха и нада да ће нас Бог у Својој Божанској Љубави све сабрати у Своме Царству, Царству Небеском, Благословеном Царству Оца и Сина и Светога Духа, Коме нека је Слава у векове векова.

Амин.

ФОТО: СПЦ