Прво сам Рус, па Србин

Пише: Славко БАСАРА

„Нећете ми замјерити, господо, што сам прије свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас увјеравам да сам одмах послије тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. Послије рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!’’.

Тако је у прољеће 1915, свом храбром савезнику Србији, овјенчаној величанственим побједама над заједничким непријатељем, писао руски цар Николај. Српски народ је у својој историји имао мало искрених пријатеља међу владарима европских династија.

Наклоност и симпатије које је посљедњи руски цар гајио према Србима и његово заузимање за „српско питање“ били су судбоносни за читав српски народ и његову будућност. Ниједна личност у новијој српској историји није више задужила и више учинила за Србију од Николаја Другог Александрович Романов.

Николај Други Александрович Романов рођен је у Царском Селу, 6/18. мај 1868. године, био је посљедњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Крунисан је 1896. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.

Био је син и насљедник Александра Трећег и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро дјеце, четири кћери и једног сина.

Период његове владавине обиљежен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противрјечности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917).

У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток гдје је водио рат са Јапаном. У Првом свјетском рату прикључио се блоку Сила антанте. Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У љето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У прољеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург гдје су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слуга.

Императора Николаја Другог Александровича Романова канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000. године, и помјесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и дјецом. Проглашени су за мученике.

У Београду му је подигнут споменик 2014. године. Преко представника је био кум на свадби краља Александра Обреновића и Драге Машин, а његов дјед по оцу Александар Други му је преко посредника био кум на крштењу.

ФОТО: фејсбук