Ко год од нас пише латиницом, чини смртни гријех према српству

Пише: Илија Смиљанић/Магазин „Седмица“

Ћирилица је наша светиња, саставни дио нашег националног бића. Без ње ми нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби. Ћирилица је инструмент Православља; она је наше вјерско, она је наше свето писмо.

Откад смо примили хришћанство, ми смо се у црквама и богослужењу служили ћирилицом, старом, „црквеном“ ћирилицом, али ипак ћирилицом. Да ли би неко могао замислити у нашим црквама неко друго писмо а не стару ћирилицу. Кад би до тога, не дај Боже, дошло, да ли би те цркве изгледале наше?

Ћирилица је такође израз Светосавља или српског православља. Свети Сава се њом служио, на њој написао сва своја дјела, на њој дао превести Крмчију и остале црквене зборнике. У њој је видео јемство против католичења, јемство самосталности Српске цркве, у крајњој линији јемство одржања Српства.

Ћирилица је наше историјско писмо, писмо наше прошлости. Сви су благовјерни наши владари на њој писали и њом се служили. Сви су законски споменици на њој написани, и њихово ремек-дјело, наш национални понос: Душанов законик. Одричући се ње, ми се одричемо и своје прошлости, ми немамо више прошлости, ми постајемо тикве без коријена.

Ћирилицом су се служиле, као, искључивим писмом, и обје слободне државе: Црна Гора и обновљена Србија. Ћирилицом су давате наредбе да се иде у рат за ослобођење. У неслободним српским државама ми смо се служили ћирилицом као симболом народности и као знаком пркоса. У свим крајевима гдје су Хрвати имали ријеч она је била гоњена и забрањивана.

Наша нова књижевност није Бог зна како велика у упоређењу са књижевношћу других народа. Али она није за потцјењивање. Ми имамо Горски вијенац и многа друга дјела трајне вредности, сва писана и одштампана ћирилицом. Хоћемо ли се ми одрећи те литературе?

Све у свему, ћирилица је символ Српства. Она је и његов саставни дио. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас.

Ко год од нас пише латиницом, чини смртни гријех према Српству или даје доказ да га се одриче.

(из књиге „Ћирилица и Србство“ издате 1955. године у Канади)

Лазар М. Костић био је српски статистичар, правник, историчар, публициста и професор Београдског универзитета. Потицао је из свештеничке породице из Боке которске, рођен 1979. године у Доњем Грбљу.

Зато је прво студирао богословље у Београду, да би се касније пребацио на Правни факултет. Докторирао је у Франкфурту 1923. Од половине 1920-их предавао је на правним факултетима у Суботици и Љубљани.

Биран је за декана Економско-комерцијалне високе школе. За вријеме окупације у Другом светском рату био је комесар саобраћаја у Комесарској управи Милана Аћимовића.

Након ослобођења отпуштен је одлуком Суда части. Остатак живота провео је у емиграцији, прво у Њемачкој а потом у Швајцарској, гдје је и преминуо 1979. године.