Шмитов задатак уништење Републике Српске

Пише: Славко МИТРОВИЋ/Глас Српске

На пријевременим изборима за предсједника Републике Српске које је расписао циркусантски ЦИК БиХ, а који су одржани 23. новембра прошле године, Бранко Блануша је био кандидат Кристијана Шмита, лажног високог представника, Недима Ћосића, тужиоца у вануставном „тужилаштву БиХ“, Јасмине Ћосић Дедовић, судије за претходни поступак у вануставном „суду БиХ“, Сене Узуновић, судије вануставног „суда БиХ“; Хилме Вучинића, Амеле Хускић, Весне Јесенковић, апелационих судија у том истом суду, што не познаје ниједан правни систем; затим чланова незаконито изабране ЦИК-нуте муслиманске (х)алке – Јована Калабе, Вање Прутине Бјелица, Ирене Хаџиабдић, Суада Арнаутовића, Ахмета Шантића, Жељка Бакалара; судија неуставног Уставног суда БиХ (јер нема обавезних девст чланова по изричитој одредби члана 6.1. Устава БиХ) и то: Мирсада Ћемана, бившег предсједника СДА, који има више од 70 година живота и не може бити у саставу Уставног суда БиХ по изричитој одредби члана 6.1.в) Устава БиХ; Ларисе Велић, школоване и оспособљаване у Њемачкој; Angelikе Helene Annе Nussberger из Њемачке; Helen Keller из Швајцарске (поријеклом Њемица); Ledi Bianku из Албаније; Валерије Галић из Сарајева и Марина Вукоје из Широког Бријега.

Да није било дјеловања свих наведених лица која су имала задатке у прогону предсједника Републике Српске Милорада Додика и незаконитог одузимања мандата који је освојио на изборима 2022. године, не би било измишљених „пријевремених избора“ па тиме ни Блануше као кандидата. Не би Блануша био ни предсједник СДС-а, што му је утрапио Бабаљев клан, да би га могли окривити за изборне поразе, поготово оне у октобру ове године.

Шмитово клупко

Цијели тај чврсто увезани ланац догађања против Републике Српске започео је доласком Кристијана Шмита, кога је у БиХ послала  Њемачка средином 2021. године. Шмит је доказани поштовалац Хитлеровог рајха и војника  Вермахта који су чинили најстрашније злочине против Срба – од Козаре, Неретве, Сутјеске, Крагујевца, Краљева и многих других мјеста. Шмит је добио задатак уништења Републике Српске застрашивањем и прогоном њених демократски изабраних руководилаца – предсједника Републике, посланика и предсједника Народне скупштине Републике Српске, предсједника Владе и министара Републике Српске. То је дио њемачког прекрајања историје,  замагљивања нацизма и фашизма, али и реваншизма према српском народу који је у два свјетска рата био на страни побједника над агресорском Њемачком. Да није било тога, поробљена Европа би данас говорила њемачким језиком, како је прије неколико дана упозорио амерички предсједник Доналд Трамп у Давосу. Нажалост, Америка је претходном Бајденовом администрацијом подржавала оно што је радио Шмит. То је као амбасадор координисао искомплексирани бајденовац Мајкл Марфи. Савезници њему и Шмиту су биле све структуре муслиманског Сарајева – вјерске, политичке, медијске, „невладине“ организације и заробљене институције на нивоу БиХ:  Уставни суд БиХ са увијек спремном гласачком већином – два муслимана и три странца, па онда вануставно „правосуђе БиХ“, Централна изборна комисија, повремено и други органи. То су били и јесу истурена одјељења Исламске заједнице и свих бошњачких странака, издашно подржавана од опозиције – СДС-а, ПДП-а, Небојше Вукановића, Јелене Тривић. Та опозиција је одавно тражила од лажног високог представника Кристијана Шмита да смијени и казни предсједника Републике Српске Милорада Додика.  За „Аваз“ Шмит је 2023. изјавио: „Убрзо након што сам стигао у БиХ, стално су ми то понављали. Могао бих рећи и мјесто и вријеме када су ми њихови лидери, њихови руководиоци, тражили да макнем Додика уз примјену бонских овлашћења“, али је  одбио рећи које су то странке и лидери, тврдећи да су то били „повјерљиви разговори“. Ипак, Шмит им је подарио отров својом одлуком од 1. јула 2023. године о наметању фашистичког „кривичног закона БиХ“ по коме свако онај ко не поштује његове одлуке иде у затвор до пет година и забрањује му се политичко дјеловање шест година, јер је знао да Република Српска и њени лидери то неће поштовати. Шмитов „кривични закон“, који се зове одлука, послужио је муслиманском сарајевском „правосуђу БиХ“ и тужиоцу Недиму Ћосићу да  експресно подигне оптужницу против предсједника Републике Милорада Додика, пошаље је Јасмини Ћосић Дедовић, судији за претходни поступак на потврђивање, а она му врати уз упутство како је треба допунити, па онда одреде судију Мирсада Стрику да суди Додику. Видећи да ту нема никаквог права и закона, Стрика затражи одлазак у пензију, а онда на сцену ступа нови судија – официр СДА и муслиманске „армије БиХ“ Сена Узуновић, ратни помоћник   команданта коњичке бригаде. У Сенином Коњицу почетком јула 1992.  муслиманске власти су стријељале српску  породицу  Голубовић,  Ђуру   и Власту и њихова два дјечака Петра (седам година) и Павла (пет година). Петар је преживио прво стријељање, а када се обратио муслиманским полицајцима, они су га накнадно убили. Тај  злочин носи и Сена Узуновић, па је разумљива њена осветољубивост према Србима.  И не само то: Сена Узуновић је заједно са још 14 тужилаца „тужилаштва БиХ“ потписала 15. октобра 2021. године захтјев за прогон Милорада Додика као српског члана Предсједништва БиХ. Та Сена Узуновић је као сљедбеник „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића, а на основу „Шмитовог кривичног закона“ осудила предсједника Републике Милорада Додика на годину дана затвора и шест година забране политичког дјеловања зато што је поштовао Устав Републике Српске. И послије суђења острашћено је наставила прогон Милорада Додика, тражећи од ЦИК-а да спроведе њену пресуду и одузме мандат демократски изабраном предсједнику Републике. Иако Устав Републике Српске предвиђа престанак мандата само у случају оставке или опозива, ЦИК је извршио добијени задатак одузевши мандат Додику. Ово је супротно ранијем ставу Уставног суда БиХ да закони на нивоу БиХ не могу бити изнад устава ентитета. Сена није стала, већ је тражила да се Додик избрише као предсједник СНСД-а из судског регистра политичких странака, иако то нема везе са њеном пресудом.

Блануша је подвала

Није се име Бранка Блануше, универзитетског професора и политичког анонимуса, да не кажемо незналице,  појавило изненада и ниоткуд. Било је спремно на основу његовог психолошког профила. Када је 28. августа прошле године циркус од ЦИК-а расписао „пријевремене изборе за предсједника Републике Српске“  Ирена Хаџиабдић, предсједница Централне изборне комисије БиХ, изјавила је: „Ми ћемо имати 48 бирачких мјеста у Федерацији БиХ за гласање у одсуству и то је довољно за избор предсједника РС и то би било важеће“. Странке владајуће коалиције са СНСД-ом на челу су биле против одржавања таквих избора, али је опозиција видјела своју шансу. Истина, имали су проблем – нико од њих није био спреман да буде кандидат, јер су унапријед знали да ће изгубити. Али им је са стране дошапнуто име Бранка Блануше.  Одахнули су, јер нико од СДС-ових првака и добродошлих гостију сарајевских ТВ кућа  (Шаровић, Миличевић, Бабаљ, Пандуревић, Божовић), ПДП-ових (Станивуковић, Црнадак, Бореновић, Марковић и остале трећине), Јелена Тривић, Небојша Вукановић, није смио стати на црту било ком имену из СНСД-а. Једва су дочекали да имају Бланушу као жртвеног јарца који ће изгубити, а они дизати дреку о покраденим изборима. Циљ им и није била побједа, већ само оно што је било дио плана политичког Сарајева – изазивање нестабилности, продубљивање српских подјела, да се власт Српске забави о изборима да се не би бавила оним што јој је надлежност и задатак – економски развој и стандард становништва. А одговор зашто је Блануша одмах прихватио такву улогу вјероватно лежи у његовом карактеру, што је за неку другу врсту анализе. СДС је као извођач радова сарајевског удруженог злочиначког подухвата против Републике Српске и њеног већинског српског народа, само  формално кандидовао Бланушу. Тај приједлог подржале су и друге опозиционе вође – Небојша Вукановић, Јелена Тривић и Драшко Станивуковић, онако преко …. воље. Послије избора одржаних 23. новембра чланови бирачких одбора и посматрачи из опозиционих странака нису имали ниједну примједбу и овјерили су то и својим потписима на записнике са бирачких мјеста потврдивши да је њихов кандидат Бранко Блануша ИЗГУБИО. Онда креће план Б политичког Сарајева – по сваку цијену спријечити изборну вољу и побједу Синише Карана. Незаконити ЦИК никаквим бројањем није могао пораженом Блануши намакнути гласове, па је послије мјесец дана одуговлачења одлучио да се избори понове на 136 бирачких мјеста, али само на онима на којима је убједљиво побиједио Синиша Каран. ЦИК је заказао понављање за 8. фебруар ове године, дакле 77 дана након одржаних избора. То није понављање, то су нови збори и то у изборној 2026. години, што је у супротности са изборним правилима. Рачунају да ће хаосом и забуном код бирача смањити излазност и тиме одузети гласове које је потпуно законито добио Синиша Каран. СДС у лику Желимира Нешковића и Недјељка Гламочака у договору са својим ЦИК-ом кобајаги пријети да ће одустати од поновљених избора 8. фебруара да би створио привид како ЦИК нешто ради против Блануше. Дроњава им и провидна представа.

Аларм

Република Српска је у опасности од свог настанка. Ипак, једно је када су против ње непријатељске војске потпомогнуте западним земљама и њиховим бомбардерима, а послије рата све муслиманско/бошњачке/грађанистичке сарајевске странке. Сасвим је друго када су против Српске и њених институција политичари из српских странака. Да ли је јавност Републике Српске свјесна изјаве Мирјане Орашанин, посланика СДС-а, која у Народној скупштини изјави: „Шушка се како су институције Републике Српске неодрживе“! Ово доказује да је структура СДС-а дио плана политичког Сарајева за уништење Српске изазивањем  нестабилности и хаоса, ширења неповјерења  нападом на СВЕ  институције Републике Српске. Политика СДС-а, ПДП-а, сада и СС покрета, Вукановића, Тривићеве је годинама иста – што горе, то боље. Тако већ 20 година причају исту причу – све је пропало, ништа не ваља, све је крађа, исто оно што бјесомучно вришти политичко Сарајево. А Република Српска ради и гради, вишеструко повећава бруто друштвени производ и на основу тога повећава плате и  пензије, социјална давања. Зато је чудна недовољна заинтересованост јавности и изостанак јачег отпора  сталним нападима и покушајима понижавања српског народа – да не смије славити 9. јануар као Дан Републике, забрањују  му грб и химну „Боже правде“, да нема предсједника Републике, Владу. Нескривени су обрачуни са институцијама Српске и све су жешћи.  Шта ће предузети народном вољом изабрана власт Републике Српске да стргне свилени гајтан којим је дави муслиманско Сарајево и да сруши њемачку окупацију?

ФОТО: РТРС