Зашто су хрватски нацисти себе назвали „усташе“?
Пише: Стојан Јанковић/УСКОК
Појам „усташа“ у српској историјској традицији има дубоке коријене и дуго је био синоним за устанике који су се противили османској окупацији. Ова ријеч била је жива у српском језику и усменој предаји, о чему свједоче народне пјесме и записи: примјера ради, у епским пјесмама из Херцеговине и Лике налазимо описе попут „стиже Карађорђе и његове усташе“, што је у контексту означавало српске борце за ослобођење. Надгробни споменици са ћириличким натписима, распрострањени од Лике, преко Херцеговине, Босне, све до Рашке области и Шумадије, биљеже животе и јунаштва ових усташа (устаника), који су били искључиво православни Срби, вођени светосавским начелима и косовским завјетом.
Историјске усташе представљале су српски народни отпор против Отоманске владавине, а термин „усташа“ у њиховом контексту био је носилац слободе, јунаштва и српске вјерске и националне самосвијести. У овом смислу, ријеч је имала позитивну и емотивну конотацију у српској колективној свијести.
Међутим, крајем 1920-их година долази до радикалне трансформације овог термина. У италијанском граду Милану, 1929. године, хрватски нацисти, предвођени Антом Павелићем и Милом Будаком, основали су хрватски усташки покрет какав је касније постао познат у Другом свјетском рату. Овај назив је намјерно узет из српске историјске традиције како би се створио вид „историјског покрића“ за територијалне и културне претензије, постављајући матрицу по којој се подручја на којима су некада дјеловали православни српски устаници могла приказати као „хрватска“. На овај начин, дио српске културне баштине и традиције био је системски присвојен.
Апсурд ове трансформације огледа се и у савременој терминологији: данас се умјесто јасног етничког и државног контекста говори о „усташким злочинима“, а не о „хрватским злочинима“, иако је тај покрет био изразито хрватски и дјеловао под хрватским државним симболима. Титов режим, због мантре о братству и јединству, спречавао је довођење хрватског имена у негативан контекст, што је створило трајну матрицу: злочини су „усташки“, али не и хрватски, иако је Независна Држава Хрватска била хрватска држава, а злочини су почињени за хрватске интересе.
Ово поставља питање: ако говоримо о „усташким злочинима“, спречавајући да се каже „хрватски злочини“, зашто у другим случајевима етнички назив злочинаца није проблем? За њемачке, италијанске, мађарске или бугарске злочине етнички назив се уводи без проблема – зашто онда само у хрватском случају није?
Штавише, апсурдност концепта постаје јасна ако замислимо да су хрватски нацисти, умјесто назива „усташе“, изабрали неки други назив, као што су „Анђели“, „Добри дечки“ или „Швалери“ – да ли бисмо онда говорили о „анђелским злочинима“ или „добродјечачким злочинима“ или „швалерским“? Очигледно, назив који сами себи дају нема суштинско значење у етичком или националном смислу.
За Србе је релевантно да су у питању хрватски злочинци који су починили злочине у име хрватске државе, под хрватским симболима, за хрватске интересе. Покушаји да се кривица пребаци на Србе одн. да се направи аргумент о „усташама које су биле Срби“ су нетачни и користе се као инструмент политичког и историјског ревизионизма.
Данас, такве тврдње инсистирају двије групе Срба:
1. Сарадници усташких служби или политички активисти који имају за циљ да сперу кривицу са хрватског имена и прикажу да су Срби сами извршили међусобне злочине.
2. „Корисни идиоти“ који несвјесно помажу у томе, рачунајући етничку припадност и број крвних зрнаца, а у исто вријеме показују расистичке тенденције којих ни сами нису свјесни.
Иза овог понашања крије се не само историјска манипулација већ и покушај редефинисања идентитета жртава и злочинаца ради политичке и идеолошке користи.
ФОТО: фејсбук
