Континуитет притиска као једини одговор на идентитетску неправду у Црној Гори
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Послије такозваних „Миланових захтјева“ постало је коначно јасно оно што је годинама било очигледно сваком ко је желио да гледа: идентитетска питања у Црној Гори неће бити ријешена сама од себе, нити ће их ријешити политичка учтивост, компромис без садржаја или нада да ће вријеме учинити оно што институције упорно одбијају. Назад више нема, јер назад значи прихватање статуса другоразредног народа у сопственој држави.
Српски језик, тробојка и двојно држављанство нијесу симболичке ситнице, већ темељна питања уставног поретка и политичке равноправности. Онај ко то не разумије — или не жели да разумије — свјесно учествује у одржавању система који је изграђен на искључивости, а не на демократији.
Статус српског језика у Црној Гори представља школски примјер институционалног лицемјерја. Језик којим говори, пише и мисли највећи дио становништва формално је гурнут у страну, третиран као техничка категорија, док се вјештачки конструисана норма насилно намеће као једина. То није ни европска пракса, ни демократски стандард, већ чиста политика идентитетског инжењеринга. Држава која се плаши језика сопствених грађана показује да није сигурна у сопствени легитимитет.
Тробојка је, у том смислу, постала више од симбола, она је тест слободе и демократске зрелости. Њено проглашавање „провокацијом“ открива дубоку нервозу оних који су покушали да историју Црне Горе сведу на период који њима политички одговара. Тробојка није увезена са стране, већ је непобитна историјска чињеница. Њено истискивање из јавног простора није чин модернизације, него покушај брисања колективног памћења.
Питање двојног држављанства заокружује ову слику. Оно је годинама коришћено као механизам политичке дисциплине, а не као правно питање. Десетине хиљада људи држано је у правном лимбу, не зато што је то било нужно ради државних интереса, већ зато што је тако одговарало једном политичком пројекту. Држава која се плаши двојног држављанства признаје да се боји сопствених грађана више него било чега другог.
У таквим околностима, илузија да ће се ова питања ријешити без систематског притиска представља или наивност или свјесну обману. Историја нас учи да се у сложеним друштвима права не добијају на поклон. Она се изборе, артикулишу и бране — прије свега институционално, кроз парламент, судове, јавне политике и међународне механизме, али и ванинституционално, онда када институције постану глуве на стварност.
Континуитет је кључна ријеч. Једнократни захтјеви, ад хок договори и политичка трговина неће промијенити суштину проблема. Притисак мора бити сталан, јаван и правно утемељен, све док се ова питања не ријеше на начин који гарантује трајну равноправност. Све друго је куповина времена обично на штету оних који већ деценијама чекају.
Решавање српског језика, тробојке и двојног држављанства није никакав уступа нама Србима као народу , него историјска нужност.
Није пријетња Црној Гори, него услов њене стабилности. Држава која жели да опстане мора престати да се бори против сопственог идентитетског плурализма и почети да га уређује правом, а не силом.
Зато послије овога више нема назад. Или ће Црна Гора коначно постати држава свих својих грађана, или ће остати заробљена у сопственим страховима. Средине више нема!
ФОТО: фејсбук
