Како се истопио 30. август?

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

Као сладолед на августовском сунцу, истопила се изборна побједа од 30. августа 2020. године. Дух литија као да више не постоји, вратили смо се на „почетна подешавања“, гдје партије воде главну ријеч, самим тим партијски интереси поново су потиснули народну вољу.

Формирање владе на челу са Здравком Кривокапић означило је покушај да се постигне отклон од класичног партијског модела управљања. Такозвана „експертска“ или „апостолска“ влада имала је ограничен број министарстава и у значајној мјери била састављена од личности без формалне партијске припадности.

Међутим, управо тај модел носио је у себи структурни парадокс: влада без сопствене партијске инфраструктуре зависила је од подршке коалиционих субјеката у парламенту, чији су интереси били различити и често међусобно супротстављени. Изостанак јасно дефинисаног механизма политичке координације довео је до честих сукоба између извршне власти и дијела парламентарне већине.

Но, нико се од посланика владајуће већине није смио отворено супротставити Кривокапићевој влади зато што је она имала подршку Митрополије црногорско-приморске. Међутим, 30. октобра 2020. године, преминуо је митрополит Амфилохије, а он је био главна брана за реметилачки утицај тзв. просрпских партија и њиховог ментора Александра Вучића.

Није прошло ни 40 дана од упокојења митрополита Амфилохија, а из Београда је кренула кампања против владе Здравка Кривокапића. Прљаву улогу, на жалост, одиграо је и врх Српске православне цркве који је изналазио разне разлоге да не потпише Темељни уговор са владом Здравка Кривокапића.

За Вучића и његове амбиције било је веома важно ко ће бити нови митрополит у Црној Гори. Зато је вијећање на Сабору у крипти Светог Саве у Београду потрајало десетак дана. Сами Бог зна шта се све дешавало иза затворених врата. На крају, за наследника митрополита Амфилохија, изабран је владика Јоаникије. Упркос кампањи која је већ увелико из Патријаршије вођена против њега, Здравко Кривокапић је, са својим сарадницима, организовао „десант“ на Цетиње, да би се обавила церемонија устоличења новог митрополита. То је за сваког искреног и добронамјерног Србина био довољан доказ да је црногорски премијер у потпуности одан Српској православној цркви.

Но, Београд и после тога води кампању против Кривокапића, а врх СПЦ и даље одбија да потпише „конкордат“ са Црном Гором, чекајући новог премијера. За то мјесто се припрема дотадашњи потпредсједник владе Дритан Абазовић, који свако мало путује за Београд гдје, по свему судећи, прави тајни пакт са Александром Вучићем.

Влада Здравка Кривокапића је пала 4. фебруара 2022 године, гласовима опозиције и посланика Уре, док су представници ДФ, СНП, ПзП и Демос, напустили салу и нису гласали. Дух литија тако је коначно излетио из боце, партијске „але и вране“ сломиле су „апостолску“, боље рећи „светосавку“ владу у којој је било најмање половина Срба (Ратко Митровић, Александар Стијовић, Владимир Лепосавић, Весна Братић, Јелена Боровинић Бојовић, Оливера Ињац) Вучић и његови медији су ликовали, иако се у новој влади није нашао ниједан Србин, напротив, министри су постали осведочени антисрби – Ервин Ибрахимовић, Ранко Кривокапић, Рашко Коњевић, Филип Аџић…

Но, ни та влада није потрајала дуго, око пола године, до 19. августа 2022. године. Коначно је био припремљен терен за долазак на власт Вучићевих пулена – Мандића, Кнежевића, Јоковића… који ће склопити постизборни савез са новоформираним „Покретом Европа сад“ на чијем челу су се нашли пулени Здравка Кривокапића – Милојко Спајић и Јаков Милатовић, један ће касније постати премијер а други предсједник државе, док се Мандић нашао на челу Скупштине – после три године са дна предизборне листе  стигао је до њеног врха.

Убрзо је кренула метеорска трансформација Андрије Мандића. Од страственог Србина и русофила, постао је еуропејац, касније и љубитељ Доналда Трампа. Његови наступи одједном су постали помиритељски према ДПС-овим посланицима и другим антисрбима, у стилу: „Мир, мир, мир, нико није крив!“ Чак је окренуо леђа Александру Вучићу! Врхунац његове транцформације била је недавна изјава на ТВЦГ да није вријеме за решавање српских питања у Црној Гори.

У међувремену, СПЦ је именовала још једног митрополита у Црној Гори. По свему судећи, Вучић није могао да оствари утицај у Црној Гори преко митрополита Јоаникија, па су из рукава извукли владику Методија, који је одмах кренуо у борбу за остварење циљева Вучићевог „српског света“, бавећи се и питањима која нијесу у надлежности Цркве. Кулминација ванцрквеног дјеловања митрополита Методија била је откривање споменика Павлу Ђуришићу; том догађају је био назочан и један службеник тајне полиције Србије, што очигледно говори о иницијаторима тог пројекта. Само откривање споменика, као и касније скривање „Павла Ђуришића“, прилично је искомпромитовало и митрополита Методија и Српску православну цркву и поново оживјело старе подјеле у Црној Гори.

Утицај и значај Српске православне цркве у сваком случају је значајно ослабљен, Срби су се поново, умјесто Исусу Христу, окренули четничким и партијским вођама. Партије поново коло воде! Све је исто као некад, само што Мандић више није Вучићев послушник, већ наметљиви фан Европске уније и Трампове Америке, и Израела свакако (главни савјетник му је Јеврејка – Нина Офнер Бокан, потпредседница Свјетског јеврејског конгреса).

Митрополит Амфилохије је имао снажан ауторитет и био симбол литијског покрета. Његова смрт у октобру 2020. оставила је вакуум – и духовни и политички. Без фигуре која је имала надстраначки легитимитет, тежиште је природно прешло на партије, а партије к’о партије, гледају прије свега свој интерес. Мандић је давно рекао својим саборцима. „Ми нисмо ни партија, ми смо предузеће!“

Литијски покрет био је емоционалан, идентитетски и масован. Када се таква енергија пренесе у институције, она неминовно пролази кроз компромисе, кадровске договоре и међустраначке калкулације. То доводи до разочарања оних који су очекивали дубљу и бржу трансформацију система.

Најбоље смо то видјели ових дана када је ухапшена Весна Братић, српска хероина, чија је једина кривица што је сменила 140 директора школа, који су образовне установе били претворили у партијске ћелије ДПС-а. Десио се невиђени парадокс – личност која је највише учинила на стварању правне уместо партијске државе (уз Бечићеве демократе, који су почистили корумпиране и мафијашке  кадрове у полицијским редовима), завршила је иза решетака. Освета је то „дубоке државе“, мреже преживјелих кадрова старог режима који још увек имају утицај у бројним државним органима, посебно у правосуђу.

ФОТО: фејсбук