Јесам ли вам причао за Нововића, случај Братић!
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Од самог почетка сам говорио и понављаћу док год буде потребно да је Владимир Нововић недостојан функције коју обавља. Не зато што ми се не допада лично, него зато што његова професионална биографија и поступци говоре више него било шта друго.
Јавност као да има кратко памћење, али ја немам. Нововић је био истражни судија у процесу такозваног државног удара против лидера тадашњег Демократског фронта. Процесу који је од самог почетка носио све карактеристике политички мотивисане конструкције. Тада сам рекао а и данас стојим иза тога да онај ко је био дио таквог механизма не може бити симбол правде нити гарант непристрасности.
Вријеме ме, нажалост, није демантовало.
Хапшење Весне Братић један је од најјаснијих сигнала да Нововић и њему слични нијесу изашли из матрице коју је годинама наметала Демократска партија социјалиста. То је она матрица у којој се правосуђе користи као политички инструмент, у којој се фабрикују случајеви, а оптужнице више личе на лоше написане сценарије него на правне документе.
Случај Братићке управо то показује оптужбе које су истовремено смијешне и контрадикторне, конструкције које се распадају чим се суоче са логиком. Али није овдје суштина у једном случају. Суштина је у континуитету.
Наратив је остао готово непромијењен. Као да је једна политичка епоха формално завршена, а њен дух остао да управља институцијама.
И у том наративу, као и некад, за све или скоро све увијек су криви Срби. То није правосуђе. То није борба против криминала. То није институционална одговорност. То је политичка инерција једног система који никада није стварно демонтиран, само је промијенио лица, нема Катнића али има Нововића.
Зато данас морам да питам, јесам ли вам причао за Нововића? Јесам. И говорићу опет. Јер проблем није у једној одлуци, једном поступку или једном предмету.
Проблем је у томе што се скоро још ништа суштински није промијенило у најосетљивијим стварима попут судства и тужилаштва.
ФОТО: фејсбук
