Александра из Книна: Нигдје не осјећам своје, а све је моје
Пише: фејсбук/ВРС
Александра је рођена касно увече 3. августа 1995. године и међу посљедњим је бебама које су рођене у породилишту у Книну.
Сјећања на дан свог рођења испричала јој је мајка а остала сјећања, допуњава причама родбине и повратком у Книн. Александра је испричала своју причу:
-Моја мајка је провела свега четири сата у болници и након тога је већ морала да крене. Прво су се спустили у подрум болнице пошто су около падале бомбе. Као и сви остали болесници. Пристизали су и други рањеници са фронта и моја мајка прича да су практично, прескакали рањенике по ходницима болнице. Дошао је један аутобус који није имао стакла. Тај аутобус био је резервисан за запослене у болници. Моја мајка је успјела некако да уђе у тај аутобус са још неколико породица и кренула је у колону. То је било свега неколико сати послије порођаја.
На себи је имала болничку пиџаму, још увијек крваву од порођаја, а ја сам била увијена у неку пелену из породилишта. Сјела је у аутобус за који није знала гдје иде, само је знала да иде у Босну. У том путу највише памти жеђ. То је август, велика врућина, а она није имала воде ни хране. Људи који виде породиљу давали су хљеб, сендвич, шта су имали.
За мог оца није знала гдје је. Он је био негдје на ратишту. Кренуо је пјешке ка Бањалуци. Занимљива ствар је да су ми ту причу причали када сам била мала и мени је то била прича која има слијед догађаја. Међутим, како сам расла и сазријевала схватала сам да у тој причи има много више детаља, емоција и да они не знају колико је вријеме прошло од једног до другог догађаја. Тата ми је причао да је, док је пјешачио ка Бањалуци, сјео да одмори и заспао. Каже да не зна да ли је спавао два сата или два дана.
Да ли си се икад вратила у Книн, на кућни праг?
-Јесам. Имала сам само седам година. Тада, нисам најбоље разумјела ситуацију. Сјећам се да ми је мама показала на кућу и рекла да је то била наша кућа. Показала ми је једну просторију коју су спремали да буде моја соба када се родим. Али није ми било јасно, јер та кућа је била запаљена, са сивим зидовима, имала је неке графите ишаране по ходнику, ишчупане су биле плочице, није било намјештаја, разбацано је било ђубре. И оно што је мени са седам година било интересантно, а тек касније сам схватила шта је то, један зид куће је био у тачкицама, кружићима, туфницама. А заправо је неко пуцао из аутоматског оружја по кући, ради некакве забаве, ваљда.
Да ли ту кућу у Книну осјећаш као своју? Гдје се осјећаш као свој на своме?
-Нигдје не осјећам „своје“. Ја сам свјесна да је то моје, ја знам да је Книн мој родни град, цијели живот живим у Србији, у свим мјестима гдје сам живјела, све су то моје куће. Али ништа није у потпуности моје, а опет и све јесте моје на неки начин. Некада ме је то мучило, али сада не. Сада на то гледам као да имам више кућа. Тако да, Београд је мој, Лајковац је мој, Лазаревац је мој, Книн је мој… све је моје!
ФОТО: фејсбук
