Америка у Југославији – побједа геополитике

Пише: Ненад УСКОКОВИЋ

Америка је у Југославији крајем осамдесетих већ победила — само то тада нико није звао геополитиком.

Постоје историјске ироније које ни после тридесет година не престају да збуњују.

Крајем осамдесетих, у Југославији није требало путовати у Америку да би се осетила Америка. Била је свуда око нас.

У редовима испред биоскопа чекало се за Индијана Џонс, Топ Ган и Роки. Стрипови са Спајдерменом, Бетменом и Сребрним Летачем нестајали су са киоска чим би стигли. НБА утакмице гледале су се на ВХС касетама из видео-клубова, које су кружиле од руке до руке као мала блага.

Леви’с фармерке, Цонверсе патике, Нике и Асицс Тигерс биле су готово униформа читаве једне генерације.

Када је МцДоналд’с отворио ресторан у Београду 1988. године, редови су били дуги као за премијеру великог филма. Али нико није имао осећај да присуствује доласку нечег страног. Напротив — изгледало је као да је то већ одавно ту.

Југославија је била вероватно најамеричкија социјалистичка земља на свету.

На ФЕСТ су долазиле звезде попут Роберта Де Нира, Орсона Велса и Елизабет Тејлор. У југословенским филмовима играли су Ричард Бартон и Јул Бринер.

Американац српског порекла Михајло Пупин помагао је Србији током Првог светског рата да дође до кредита у САД. Амерички новац учествовао је у изградњи Универзитетске библиотеке.

Емир Кустурица ће касније снимити филм у Америци, са Џонијем Депом и Џеријем Луисом.

Све то стварало је осећај да између Југославије и Америке постоји нека врста природне блискости — не дипломатска, него културна. Готово органска.

Због тога је генерацији која је одрастала у тој Југославији изгледало незамисливо да ће само десетак година касније амерички авиони летети изнад Србије.

Па ипак — управо се то догодило.

Бомбардовање 1999. за многе је био шок не само због разарања, већ због симболике. Генерација која је одрасла уз америчке филмове, музику и стрипове гледала је америчке авионе на небу изнад сопствене земље.

Како је дошло до тог парадокса?

Један део одговора лежи у геополитици: пад Берлинског зида, уједињење Немачке, нова фаза европске политике. У том новом поретку Балкан је постао простор на коме су се укрштали интереси великих сила, европске интеграције и локалних националних политика.

Пад Берлинског зида 1989. отворио је питање које је доминирало европском политиком: уједињење Немачке. Сједињене Државе снажно су подржале тај процес, сматрајући да ће демократска и стабилна Немачка постати кључни стуб новог европског поретка након Хладног рата.

У тој новој архитектури Европе Берлин је добио много већу политичку улогу у источној и југоисточној Европи него што ју је имао током деценија хладноратовске поделе.

Када је Југославија почела да улази у дубоку политичку кризу почетком деведесетих, Немачка је међу првима снажно подржала међународно признање Словеније и Хрватске. Већ у децембру 1991. Берлин је најавио да ће их признати чак и без потпуне сагласности осталих чланица Европске заједнице, што је убрзало читав процес међународног признања нових држава.

У том тренутку распад Југославије постао је део много шире трансформације Европе.

Занимљиво је да су неке западне обавештајне процене у то време говориле другачије. Један извештај ЦИА из 1990. године предвиђао је да Југославија улази у озбиљну политичку кризу и да постоји реална могућност њеног распада у наредним годинама. Али је такође упозоравао да би тај процес могао довести до насилних сукоба и дестабилизације региона.

Другим речима — опасност је била препозната.

Али историја ретко иде путем који изгледа најразумнији.

Данас, када се погледа економска мапа региона, може се приметити колико су земље Балкана, данас назване “периферијом европске уније”, снажно повезане са економијама централне Европе.

Банкарски сектор у великој мери чине институције попут Раиффеисен Банк Интернатионал, Ерсте Гроуп, ОТП Банк или Нова Љубљанска Банка.

Трговински ланци попут Лидл или дм-дрогерие маркт постали су део свакодневног живота широм региона.

Све то показује колико је Балкан данас дубоко укључен у економски простор Европске уније и централне Европе.

Али за оне који памте Југославију осамдесетих, остаје једно питање које и даље нема једноставан одговор.

Како је могуће да је друштво које је било толико отворено према америчкој култури и идејама завршило у сукобу са Западом?

Америка је у Југославији била присутна много пре него што су се на небу појавили НАТО авиони. Била је у биоскопима, на киосцима са стриповима, у Леви’с фармеркама и ВХС касетама из видео-клубова.

Можда Југославија никада није могла постати амерички савезник у оном смислу у коме су то биле земље Западне Европе.

Али једно је сигурно.

Мало је друштава у Европи у којима је Америка крајем осамдесетих била толико присутна — не кроз политику, него кроз свакодневни живот.

У филмовима које смо гледали.

У музици коју смо слушали.

У патикама које смо носили.

Зато је крај те приче за многе остао горак парадокс.

Америка је изгубила земљу у којој је већ имала оно што се у геополитици најтеже осваја — симпатију обичних људи.

Не кроз рат.

Не кроз идеологију.

Него кроз културу.

И можда је управо зато разлаз био толико драматичан.

Моја претпоставка је да је био и погрешан са обе стране.

Јер када се политика судари са емоцијама читаве једне генерације — историја ретко завршава мирно.

ФОТО: фејсбук