Амфилохије
Пише: Милутин МИЋОВИЋ
Увијек је био на бојном пољу, а није имао другог оружја, осим – мач језика. Тешко га је било затећи неспремног. На његовом лицу су се видјеле многе побједе, које су ћутале, али блистале. Био је толико издвојен и особен, али се у њему препознавао његов народ. Божији дарови у њему су се скривали као сунце иза облака. Тај дубљи човјек није се дао баш видјети људским очима, али је свако могао у њему да види јунака и мудраца. То прожимање видљивог и невидљивог човјека, увећавало је његову загонетку. На његову харизму, обрушавале су се стихије злобника и моћника овог свијета. Док је држао Божије службе по Црној Гори, често се около чуо лавеж побјеснелих Антихриста. Осмијехом је могао да умири и разјарене звијери. Његов узор је било – Заклано Јагње. Учио је Србина, Црногорца, да буде брат брату, и да буде потомак својих најбољих предака.
Дошао је у Црну Гору, кад је изгледало да јој је и Бог леђа окренуо, а зачас је запалио ватру, која је тињала и чекала у дубини народне душе. Кроз његове ријечи, Црна Гора се сјетила ко је и шта је била кроз вјекове. Који су имали и зрно соли у себи, радовали су се Амфилохију као Божијем посланику. Тако су га и примали. А они којима је сметала та свјетлост, звали су га – „Ристо сотона“.
Његош и Ловћен били су његова мјера и надахнуће. Говорили су кроз њега Петровићи, њихови јунаци, пјесници и црногорско камење. У свом „Гуслару“, насликао га је Лубарда, прије него га је видио. Чуо се тај жалобни и витешки глас док је држао опијела својим сународницима, који су побијени од братске руке и загрнутим без гроба и помена по Црној Гори, много прије него је он ризу обукао. Чуо се тај глас и по Косову и Метохији сакупљајући оне које су размакле људске звијери. Праштао је уз „пјесму са сузама“, и пружао руке небу и Богу, да истјера зло и крволочну звијер из људи.
Отишао је, а за њим је остао свијетли траг. Све је присутнији како вријеме одмиче. У кључним моментима живота, и у кључним моментима живота свог народа смогао је да буде човјек – Божији човјек. Отишао је, али је и ту, међу нама, без умора проповиједа Јеванђеље. Благо томе ко довијек живи.
Иако се упокојио, нико не вјерује да је умро.
Иако је умро, сви вјерују да ће живјети.
ФОТО: Медија центар
