Бањалучки покољ Срба

Пише: Деки РС

„Враћам се кући, а она пуста, само у штали краве ричу. 

Мало даље чујем како нешто крчи, одлазим тамо и налазим око 70 тела. 

Један од њих је седео и јечао, мозак му се види, препознам га, то је Средић Стојан, али ништа ме не разуме. 

Од једног најмањег леша учинило ми се да је то моја млађа ћерка, тада сам се онесвестио.” 

Један од преживелих – Миле Тодориновић, коме је поклана читава породица. 

Дана 7. фебруара 1942. године усташе су на различите начине измасакрирали 2.315 Срба у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике.

Покољ је почео у 4 сата ујутру у руднику Раковац, а завршен је у 14 часова, што значи да је једна српска глава падала сваких двадесетак секунди. 

Фра Мирослав Филиповић предводио је групу крволока, с натпоручником Друге тјелесне бојне Јосипом Мисоловом. 

Овај, највећи појединачни злочин у Другом светском рату над Србима, изазвао је забринутост и у самој немачкој команди. 

Те зиме било је преко метар снега, па су снаге клеро-фашистичке НДХ-а у опкољавање поменутих насеља кренуле око поноћи. 

Најудаљеније страже биле су од центра Бањалуке удаљене око десетак километара, а њих су држали локални Хрвати, мештани.

Ти Хрвати су били водичи усташама до српских кућа, штала, котара, воденица, вајата… 

Тако је тога дана у Шарговцу једна српска породица била угошћена у хрватској кући јер нису могли даље пртинати, али су комшије Хрвати са доласком крвника и сами почели да их кољу. 

Локални Хрвати предводили су усташе боље од паса трагача, и не постоји ни један једини случај да је Хрват рекао комшији Србину да се спрема покољ, а сви су знали.

Напротив, и сами су се претварали у најкрволочније звери. 

У име антиципираног братства и јединства свих народа и народности, после рата није било препоручљиво причати о овим злочинима. 

Поред свих сведочења, докумената и преживелих, истина о овом злочину деценијама је гурана на маргину. 

Партија се жртвама одуживала скромним говорима на годишњицама који су цензурисани у партијским комитетима. 

Тек толико да се задовоље преживели Срби.

Тако је Ђурађ Гламочанин завршио на Голом отоку јер се залагао да се на споменик покланима у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама ставе православна обележја.

У име братства и јединства, на таквим споменицима ни крвници ни жртве нису смели бити јасно наглашени.

Срби нису били приморани само глумити нормалан живот са својим комшијама, већ су с њима одлазили и на радне акције градећи ауто-пут Београд-Загреб.

Ауто-пут преко којег се данас возимо 200 на сат, преко костију мученика јасеновачких.

Временом су успешно изједначене жртве и џелати, а сви џелати су нестали после 1945. године, као да никад нису постојали, као да никад нису ни клали.

Јосип Мислов се вратио на своје родно острво Угљан код Задра и почео да ради као морнар, да мирно плови морима овога света.

Године 1964. пописана је већина убијених у овом бањалучком масакру, што је дало трачак наде породицама.

Ипак, попис није извршен из хуманих побуда, већ због регулисања ратне одштете када је држава кроз споразум Тито-Брант добила велика девизна средства.

Жртве и њихови наследници нису добили ништа.

Држава је уновчила животе покланих Срба, затим је тим новцем финансирала њихове вечне непријатеље у земљи и иностранству.

Многи народи у Европи истражили су и кроз књиге и филмове овековечили злочине над много мањим бројем својих жртава.

Први који је детаљније обрадио покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама био је писац Јован Бабић у свом роману из 1998. године „Дракулићи.”

Нешто касније, Лазар Лукајић написао је књигу „Фратри и усташе кољу.”

СПЦ канонизовала је новомученике у Дракулићу.

Број од 2315 убијених Срба у овом масакру није званичан, толико их је идентификовано, а тачан број се неће сазнати никад.

Оно што се зна је то, да је тада убијено 551 дете млађе од 12 година.

Тога дана патентиран је маљ „србомлат”…

ФОТО: фејсбук