Бог, па Русија – каже наш народ
Пише: Вељко РАЧИЋ
Ми у Црној Гори, осим што се рађамо с рефлексом косовске крви у погледу – како каже Андрић, ми се рађамо такође и с неким ирационалним, неријетко и тешко објашњивим осјећајем припадности и духовне (по)везаности за велику Русију.
Ваљда зато што смо мали и нејаки, вјековима били сиромашни у овим брдима, а уз то и притијешњени западним вуковима преобученим у јагњећој кожи и њиховим којекаквим лажним формама и с друге стране надирућим (не)оосманизмом, некако по природи ствари, потакнути својим нагонима за опстанком, смо полагали велике наде у нашу заштитницу и помоћници царску Русију.
Тако је било у последњих три вијека.
И Русија никад није оманула, напротив, била је наша потпора, тврд ослонац, залеђина и снага.
Оманула је нажалост званична Црна Гора последњих година.
И ту је та велика, драстична и чудна разлика између народа и власти, која се неријетко манифестује, као да друго не проистиче из првога!?
Но, народ пак и даље, иако можда кришом и потајно воли Русију и поред свих могућих квазиестетских и медијских наратива који се употребљавају, не би ли се наружила слика о њој.
Без обзира на све, Русија је нешто велико и моћно, Русија је љубав и ништа не може наружити њено блиставо лице и наличје, нити умањити њену силу и снагу.
Није случајно Бог дао толику територију (највећу на свијету) руском народу.
Велики руски народ је предодређен за велике ствари и подухвате у историји и цивилизацији, он има првенство међу свим Словенима и задатак му је да стане и остане на наше чело, да нас води и предводи.
Он је, без сумње, кадар и да се поред свих искушења на ширем плану и својих унутарњих слабости и разлика ипак високо уздигне и штафету подигне на пијадестале предвиђене за побједнике.
То је народ побједника.
Бог, па Русија – каже наш народ.
ФОТО. Фејсбук
