Борба за душу Србије – „албанизовање” српских светиња као геноцид над памћењем
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Како преноси „Политика”, док тиха окупација српских простора траје, културно и духовно насиље над задужбинама Немањића добија своје најсуровије обличје кроз ревизију историје и физичко уништење.
Свако звоно које заћути и сваки оскрнављени олтар на Косову и Метохији рана су на бићу цијелог српства. Недавни вандалски напади на храмове у Добротину и Горњој Гуштерици нису само пуки криминални чинови, већ наставак стратешког затирања српског идентитета на светој земљи. Стручна јавност упозорава: води се одсудна битка за право на историју.
Професорка Филолошко-умјетничког факултета у Крагујевцу и еминентни историчар умјетности, Јасмина Ћирић, у разговору за РТС, чије дијелове преноси „Политика”, разоткрила је опасне механизме који стоје иза ових напада. Она је јасно истакла трагичну континуираност овог процеса:
„Напади на цркве и вјерске објекте на КиМ јесу нови, али је тактика која се примјењује на терену стара и добро позната”, нагласила је професорка Ћирић.
Она подвлачи да се овдје не ради само о разбојништву, већ о бруталном гажењу међународног права и Закона о заштити културних добара Републике Србије. Сваки удар на средњовјековне споменике јесте директан атак на жилу куцавицу Српске православне цркве.
ОД ПОЖАРА У ПЕЋИ ДО МАРТОВСКОГ ПОГРОМА: СТРАТЕГИЈА ПЕПЕЛА
Историја страдања наших светиња је дуга и болна. Ове године, када се са тугом сјећамо 45 година од подметнутог пожара у Пећкој патријаршији (1981), јасно је да пламен који је тада захватио српску духовну пријестоницу никада није истински угашен.
Од Резолуције 1244 до крвавог погрома 2004. године, српска баштина је изложена систематском уништењу. Професорка Ћирић упозорава да физичко разарање увијек претходи духовном фалсификату. Она подсјећа на болне примјере Ракинице и Богородице Хвостанске, наше „Мале Студенице”, коју је утемељио сам Свети Сава.
„Када се уништи материјални траг, отвара се простор за промјену наратива”, објашњава Ћирићева.
Посебно је болно подсјећање на скрнављење Богородице Љевишке и Грачанице. Спаљивање ктиторских портрета краља Милутина није само чин безумља, већ покушај убиства свједока. Како професорка каже: „Када се запали ктиторска фреска, јасно је да је ријеч о покушају брисања историјског свједочанства.”
„КОСОВАРИЗАЦИЈА” И КРАЂА НЕМАЊИЋКОГ НАСЉЕЂА
Оно што не успију да сруше чекићем или спале огњем, екстремисти покушавају да украду пером. На дјелу је перфидна „албанизација” и „косоваризација” српског средњовјековља. Приштински кругови, уз подршку појединих иностраних центара, дрзнули су се да Грачаницу називају „албанском базиликом”.
Професорка Ћирић оштро одбацује ове небулозе које вријеђају науку и здрав разум:
„То је та ‘косоваризација’ – када се егзактни научни подаци замјењују конструкцијама које немају утемељење у изворима.”
НАУКА КАО ШТИТ ОТАЏБИНЕ
Упркос напорима државне делегације, међународна заједница често остаје нијема на вапаје српске баштине, чак и када су у питању споменици под заштитом УНЕСКО-а. Спасавање наших светиња захтијева саборност, чврсту везу државних институција, Цркве и научне елите.
Професорка Ћирић закључује да је наша дужност према прецима и потомцима да истину о Косову и Метохији ширимо на свим свјетским језицима, супротстављајући се лажима снагом чињеница и непоколебљивом вјером у право на сопствене коријене.
ФОТО: фејсбук
