Бошњачки погрешан избор
Пише: Немања УШЋИМЛИЋ
Убијеђен сам да би Хрватска данас, када би понудила конфедерални однос БиХ, уз минималну медијску припрему добила подршку већине Бошњака.
Исту такву понуду Србије би одбило више од 95% Бошњака.
Тај двоструки аршин није случајан, већ је резултат дугогодишњег политичког инжењеринга и пажљиво грађеног наратива о „пријатељима“ и „непријатељима“.
Хрвати су почетком деведесетих жељели независну БиХ, не из увјерења у њену будућност, већ из хладне ратне рачунице. Знали су да ће избијање рата у БиХ растеретити хрватско ратиште које су у том тренутку губили.
БиХ је послужила као тампон-зона и простор у којем се куповало хрватско вријеме туђим животима.
Чим је потписан мировни споразум у Хрватској,
Бошњаци више нису били потребни. Услиједиле су територијалне аспирације, отворени сукоби и покушај комадања БиХ управо на штету оних са којима су до јуче били „савезници“.
Данас се Бошњаци оптужују за почетак тог рата, иако је јасно да им тај сукоб није био потребан и да им је у том тренутку био апсолутно посљедња ствар на памети.
Били су изиграни, политички неискусни и за ту наивност су платили ненадокнадиву цијену.
Разлике између Бошњака и Хрвата, посебно у срединама гдје Хрвати имају већину, попут Стоца или Мостара, и данас су огромне и дубоке.
Тамо је суживот формалан, оптерећен ратним насљеђем, политичком доминацијом и сталним тензијама.
С друге стране, у Кантону Сарајево и Источном Сарајеву, сарадња се развија без већих проблема, а у Источном Сарајеву их готово и нема.
То јасно показује да проблем није у немогућности заједничког живота, већ у погрешним политичким изборима и савезништвима.
Данас Хрвати у БиХ, као најмањи конститутивни народ, имају најкомфорнији и најзаштићенији положај: кантоне, самоуправу и уставне механизме блокаде без којих се не може донијети ниједна озбиљна одлука.
Истовремено, управо они најгласније говоре о сопственој угрожености. То лицемјерје је постало темељ њихове политике.
За овакво стање дио одговорности сносе и сами Бошњаци. Избором „свог“ хрватског члана Предсједништва нису добили ништа, осим што су ХДЗ-у дали савршен изговор да се представи као једини заштитник Хрвата и да додатно централизује моћ под својом шапом.
Иако најмање бројни, Хрвати су се позиционирали као кључни посредник између Републике Српске и бошњачке политичке елите. У пракси, они често одлучују ко је власт, а ко опозиција. Истовремено су успјели да Бошњаке увјере да су им Срби главни непријатељи, иако управо Бошњаци представљају највећу националну мањину која живи на великој територији У Србији и чији је опстанак могућ само кроз договор, а не кроз трајни сукоб.
Остаје питање да ли ће Бошњаци икада признати да су изабрали погрешног савезника – и да су тај избор платили жртвом која се више никада не може надокнадити.
ФОТО: фејсбук
