Бранко Ћопић у „Пролому“ описао страдање Срба Бихаћа и Цазина
Припремио: српскопирање
Прије осамдесет и три године, отпочело је масовно страдање српског народа у српским селима срезова Бихаћ и Цазин у периоду од 8. до 23. септембра 1941. године.
Хрватске и муслиманске усташе, по наређењу великог жупана Велике жупе Крбава и Псат Љубомира Кватерника, отпочеле су бестијалне злочине над српским народом у Босанској Крајини и то у селима: Миостраху, Стјени, Марин Мосту, Крндији, Мутнику, Ћоралићима, Селишту, Рујници, Тржачким Раштелима, Лазића долу, Буковици, Кордунском Љесковцу – Дакића гају. На кућном прагу убијани су појединци, углавном старци, а већину жртава хрватског геноцида чинили су дјеца и жене.
Послије злочина над српским народом, преживјели Срби са ових простора склањали су се у збјегове и спас су тражили код рођана на Кордуну, Банији и Лици. Мушкарци, а често још дјеца, пријављивали су се у мале сеоске устаничке одреде који су временом прерасли у јаче и организованије борбене јединице.
О тим трагичним временима српског народа Босанске Крајине записе је оставио и један од најзначајнијих српских писаца из тог краја – Бранко Ћопић.
У своме роману „Пролом“ Ћопић је записао:
„Послије кратког поратног затишја почеле су у околна српска села да се залијећу усташе. Најприје су тражиле оружје и сакривену војничку робу, батинајући осумњичене сељаке, а онда убрзо показаше своје право лице: започе отворена пљачка, премлаћивање и одвођење људи. Плануше већ и понеке куће и појате; то су усташе кажњавале бјегунце који су се крили по шумама. … Кад настадоше усташки дани, пуни стријепње, злослутна ишчекивања и рђавих вијести, свак поче завиђати заклоњеним Боканима и пожели, у ова вучија времена, да му је кућа изгубљена и скрита без стазе и богазе, богу за леђима и обрасла гором до неба. Сваки друм, нарочито онај широк и раван, постао је право проклетство и невоља. Од зоре до мркла мрака могла се уза њ појавити мрка и закрвављена напаст − усташе“.
ФОТО: фејсбук
