Бруцошима…
Пише: Отац Предраг ПОПОВИЋ
Данас, на Крстовдан, смо испратили Теодору из куће на факултет.
Није лако деци да оду али и јесте. Није јер губе сву заштиту и конфор те су од тог трена сами директно одговорни за све што су од родитеља добијали. А са друге стране им је лако јер коначно одлазе да испробају тај свет и тај живот без неког да им стоји над главом. Зато су и тужни али и срећни што иду.
Радитељима такође није лако кад им деца оду од куће, али и јесте. Није јер су навикли на дете ,јер га воле, јер се брину о њему и ту им је на очима. А са друге стране јесте јер се неће више свађати због налета хормона и пубертета.
Каже моја супруга ,,најтеже ми је кад прођем поред собе и видим празан кревет или кад седимо за столом а његово а сад и њено место празно!“
Но, све је то добро и нормално. Како би постали људи да није тога? Па ваљда смо и ми отишли од своје куће? Зар мислимо да је нашим родитељима било лакше него ли сад нама кад своју децу пратимо?
Сад ће на испит доћи све наше васпитање и образовање. Иако имају слободну вољу окусиће све на својој кожи. Зато је важно децу научити на Литиргију и на Бога. Јер ето од нас одлазе али од Бога не. Господ ће са њима ићи од пре рођења па све до вечности. А ми смо свој посао одрадили.
Наши стари су имали доста деце, па им је увек кућа била пуна. Па се помешају деца и уници па се то и не осети. Доста их је остајало на родном прагу, али данас то није случај. И мушки и женски одлазе да траже своју срећу и своје место под сунцем.
Како смо ,дакле? И ми бивша и садашња деца и они будући и ми садашњи родитељи, ма где год ко био, увек ћемо се волети и једни за друге молити.
Идите децо са Божијом благословом и премудрошћу ,учите ,растите и што пре људи постаните. И запамтите да вам је позив да будете бољи од нас!
Иди с’Богом ћерко моја и буди мој понос!
ФОТО: фејсбук
