Додиков кандидат за изборе којих неће бити
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
„Кад би баба имала точкове, била би трамвај.” Следи: „Баба нема точкове” и „Трамвај има точкове”, а закључак: „Баба је трамвај без точкова” и „Трамвај је баба с точковима.”
Полазна теза узима се као аксиом, што значи да се не доказује, а све које из ње следе изведене су и логички и садржајно коректно. Закључак, међутим, иако формално логичан, садржајно представља ординарну глупост. Ова варијација на Аристотелов силогизам асоцира на механизам функционисања протектората у БиХ.
Конкретно: Прво, Шмит је в. п., иако то није, али то је аксиом који се не доказује. Друго, в. п. има Бонска овлашћења и може да уради шта год хоће, укључујући и да мења кривични закон, иако је то у искључивој надлежност парламентарне скупштине. Треће, судија неуставног суда БиХ пресуђује председнику републике на основу фалсификованог кривичног закона, а пошто он неће да прими пресуду, расписује потерницу. Четврто, на основу пресуде да председник Додик више није председник, ЦИК БиХ расписује ванредне изборе, иако је Народна скупштина Републике Српске све то поништила и Додик и даље функционише као председник у пуном капацитету. Пето, Додикова странка имаће кандидата за ванредне изборе којих неће ни бити.
Све у свему, сценарио за сатиричну ТВ серију о политичком животу у БиХ, који се претворио у театар апсурда. О тим безбројним манипулацијама у изведби УН, ЕУ, ПИК-а, ЦИК-а, с уставом, законима, процедурама у трајању од 30 година, већ је довољно речено. Народна скупштина Републике Српске донела је две важне одлуке: референдума ће бити, ванредних избора неће бити. Могу они да донесу одлуку у канцеларији у Сарајеву, али избори се спроводе на ентитетском терену, где Додик ужива подршку. Колико тај Шмит има дивизија, упитао би Стаљин? Шмит има СБ УН, ЕУ, коалицију вољних, Немачку, Еуфор, НАТО, Бундесвер. Додик има полицију, српски пук ОС БиХ, ветеране, добровољце, страже на ентитетским границама, али и наклоност Русије, Кине и САД.
Али, бадава Шмиту ЕУ кад без гласова Орбана и Фица нема консензус против Додика. Не вреди му ни НАТО, јер ту командују Американци, а Трамп неће да се меша изван САД, па ни у БиХ. „Коалиција вољних” окупља се због Украјине, а не због БиХ, а нон-пејперовци (Немачка, Француска, Британија) су се прићутали, тако да изгледа да је све пало на терет Немачке. Ова га, опет, изгледа пребацује на Словенију, Хрватску и Албанију, које, кажу у Београду, стварају војни савез за притисак на Србију, имплицитно и на Српску.
А шта значе она жандармерија, полицијски резервисти, добровољци, ветерани, наоружани народ наспрам Шмита? Референдум треба да их мобилише да подрже одлуку Скупштине Републике Српске да ванредних избора неће бити и обесхрабре оне из опозиције који би евентуално прихватили шансу коју им нуди Шмитов ЦИК. Најјачи кандидат опозиције, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, одмах је схватио ризик да га оптуже за издају воље народа и сачекаће регуларне изборе 2026, али биће и жељних да осете укус власти, па макар и уз тај ризик, и на годину дана са седиштем у ОХР-у.
Поред наклоности глобалних лидера, народна воља је оно на шта се Додик пре свега ослања и свеже сондаже јавног мњења показују да може да рачуна на најмање 62 одсто гласова, а толика је негде процентуално и подршка његовој партији. Међутим, чак и народ може да закаже, јер је током минулих 30 година навикао да живи под протекторатом, да му се отимају надлежности, намећу закони, смењују политичари које је изабрао. Дејтон, Хаг, Брисел су топоними лажи и преваре српског народа. „Кувања жабе”, које протекторат практикује три деценије у БиХ, трениран је на неправду, да је трпи и заборавља шта му је отето и наметнуто, а све у име мира и стабилности. То неминовно води у апатију и малодушност.
Додик је много више желео и обећао него што је остварио. А који политичар то није? И Путин је очекивао да ће га Украјинци дочекати као ослободиоца, и Трамп је веровао да ће с њим постићи споразум за месец дана. Додикова велика заслуга је у томе што годинама и народ и протекторат „запаљивом реториком” подсећа на то шта су све Српској отели и наметнули. Често је одлагао, привремено одустајао, али није дозволио да се временом, инерцијом и адаптацијом заборави. А све док народ памти, има мотив да се бори да отето врати, наметнуто уклони. Успео је да референдум уведе поводом Дана републике, а колику то има тежину сведочи да крајем сваке претходне године из Брисела и Сарајева креће кампања против јануарског празника који има велики симболички капацитет. Захваљујући томе, данас нико не доводи референдум у питање.
Додик је успео да интернационализује проблем на највишем нивоу. Иако је БиХ географски у дворишту ЕУ, иако се Република Српска декларисала за европски пут, о њој данас разговарају Путин и Трамп, а не Урсула фон дер Лајен. Цвијановићева се ономад вратила из Вашингтона, где је боравила на позив домаћина, иако је под америчким санкцијама. Додик је свеже стигао из Москве, где је био с Лавровом, Шојгуом, Ушаковом, Путиновим тимом за спољне и безбедносне послове који преговара и о Украјини. О њој пак две суперсиле не могу да разговарају као о изолованом проблему. Вучић је по повратку из Пекинга и сусрету са Сијем и Трампом најексплицитније икад изјавио да „апсолутно подржава Српску и председника Додика”. Без оне ритуалне претходне фразе „Србија поштује суверенитет и територијални интегритет БиХ”. Сувишне, јер границу на Дрини признао је још Милошевић 1992. Уосталом, кад каже да су у блокаде у Србији умешани прсти неких неименованих страних служби, онда то сигурно нису ни руске ни кинеске, него исте оне који раде о глави Српској и Додику, а овај се не либи да их именује.
Да ли у контексту нејавних договора на глобалном врху Трамп–Путин–Си, у које је укључен и Додик, треба тумачити и његову изјаву да ће СНСД можда имати кандидата на ванредним изборима? Логика би била следећа: ако се на тим спорним изборима у новембру појави неки аутсајдер или више њих, тај и такав ће, како је најавила Ирена Хаџиабдић из ЦИК-а, бити формално изабран коликим-толиким бројем бошњачких гласова из ФБиХ пореклом из Републике Српске, те ће добити имприматум ПИК-а, ОХР-а и „в. п.”. Додали бисмо, и прве честитке од Мерца, Макрона и Стармера. Ако пак Додик кандидује неког од својих људи од поверења и угледа, те за овог проради моћна машинерија СНСД-а, тај ће несумњиво и победити. Тако би се спасла част три европске велесиле и њиховог трагикомичног штићеника Шмита. Нешто слично као с Украјином: Путин и Трамп су маргинализовали ЕУ, али овај потоњи им после њихових разговора ипак телефоном понешто преприча шта је било за великим столом, баш као и Зеленском.
Мана овог сценарија јесте то што би могао да изазове конфузију у најшире изборно тело. Да ли ће ванредних избора бити или не? Ако их буде, ко ће бити кандидат СНСД-а? Опција ће бити позната већ након разговора Додика/Цвијановићеве у Москви/Вашингтону, а референдум ће потврдити да се Шмит о томе ништа не пита. Путин и Трамп договориће неколико узајамних потеза како експлозивна криза БиХ не би довела до ратног жаришта. Година до редовних избора биће дуга, у њој ће много шта у свету и БиХ бити повољније и ваља куповати време.
Најзад, поставља се питање шта је колективном Западу требао лажни и неспособни в. п. Путин ономад рече да Русија има залихе угља које јој обезбеђују енергетску базу за развој у народних 900 година, а зна се и да су јој резерве нафте и гаса практично неисцрпне. Европа их већ данас нема, и уз високе посредничке провизије купује руске на светском тржишту. Мадлен Олбрајт својевремено је изјавила да је „неправедно да богатство природним ресурсима од бога дато Русији користи само једна држава”. Сви су били шокирани да Америка, тада у зениту моћи, отворено посеже за туђим, у Сибиру, делу суверене, али слабе Русије. Природни ресурси Русије били су неопходни да колективни Запад одржи глобалну доминацију. Из перспективе данашње Путинове ере, претње државне секретарке САД делују смешне. Сада су постале драгоцене и воде, шуме и плодно земљиште невелике Републике Српске, а Додик их не да. Пошто САД неће да се врате незавршеним пословима у БиХ, хоће Немци, бошњачки савезници из два изгубљена светска рата. Босна им се налази под руком, тик уз хрватску границу ЕУ. Потомци хрватског цвећа посипају их цвећем, баш као и њихове претке 1941. Руси, Американци и Срби били су у том рату на другој страни, а та је и данас победничка за Српску и Додика.
Професор емеритус
ФОТО: Н. Марјановић/Политика
