Драгић Јоксимовић, симбол правде када правде било није!

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Драгић Јоксимовић адвокат који је својим учешћем у одбрани Драже Михаиловића показао је изузетну професионалну и личну храброст у једном од најнапрегнутијих и најопаснијих политичких тренутака послијератне Југославије.

Историјски контекст суђења

Након завршетка Другог свјетског рата, нова комунистичка власт у Југославија приступила је обрачуну са свим политичким и војним противницима. У том процесу централно мјесто заузело је суђење генералу Југословенске војске у отаџбини, које је од самог почетка било више од правног поступка, представљало је политички чин симболичког утврђивања новог поретка.

Процес је одржан у Београду 1946. године, у атмосфери снажне политичке мобилизације, идеолошке искључивости и јавне осуде унапријед дефинисаног исхода. Власт предвођена Јосипом Брозом Титом настојала је да суђење има снажан пропагандни ефекат, при чему је правни аспект био у функцији политичке легитимације новог режима.

Храброст Драгића Јоксимовића

У таквим околностима, прихватити улогу браниоца било је више од правног задатка , било је то свјесно излагање личном ризику. Драгић Јоксимовић није могао имати илузије о томе да ће исход процеса зависити искључиво од аргумената одбране. Па ипак, прихватио је да брани оптуженог, ослањајући се на професионалну етику и фундаментално начело да сваки човјек има право на одбрану.

Његово дјеловање у судници било је покушај да се очува минимум правне форме у поступку који је, по мишљењу бројних историчара и правних аналитичара, носио обиљежја политички режираног процеса. Управо у томе лежи суштина његове храбрости, не у очекивању побједе, већ у одбијању да се пристане на комунистички терор.

Колико је био опасан Драгић Јоксимовић по нови комунистички режим свједочи и говор Јосипа Броза на Цетињу од 15.јула 1946:

Тај адвокат (Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто – као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија Јоксимовића, већ и других сличних њему који се крију иза демократске маске„

Последице и страдање због одбране Драгољуба Михаиловића

Послије процеса, Јоксимовић је доживио репресију која је показала колико је његова улога била непожељна у новим политичким околностима. Био је изложен притисцима, прогону и тортури, што свједочи да одбрана није била схваћена као легитимна правна дужност, већ као политички чин супротстављања власти.

16. јуна 1949. године је ухапшен и убрзо оптужен за непријатељску дјелатност и осуђен на три године затвора и губитак грађанских права на годину дана. У сремскомитровачком затвору је и умро 1. августа 1951. године. Његово тијело није предато фамилији до окончања затворске казне.

У његову част се од 2002. године, у родном месту Бачини на дан његовог рођења одржавају се  Дани Драгића Јоксимовића.

Његова судбина открива парадокс револуционарних система какав је био у некадашњој СФРЈ, јер чак и формално постојање институција права није гарантовало њихову стварну независност. Адвокат који инсистира на правним принципима могао је постати мета управо зато што је подсјећао на стандарде које власт није била спремна да поштује.

Историјско значење његовог чина

У широј историјској перспективи, Јоксимовићева одбрана представља примјер професионалне етике у екстремним условима. Она показује да правна професија није само техничко тумачење закона, већ и морална одговорност према идеји правде.

Његово дјеловање може се тумачити као свједочанство да правни поредак није искључиво списак прописа, већ и систем вриједности који захтијева личну храброст оних који га спроводе. Управо зато његов поступак има значај који превазилази конкретан историјски процес, он постаје симбол отпора правника политичкој инструментализацији правосуђа.

Закључак

Драгић Јоксимовић остаје у историјском памћењу као човјек који је, у времену страха и идеолошког једноумља, поступио у складу са највишим принципима своје професије. Његова храброст није била демонстративна, већ доследна, испољена у истрајности да се брани право на одбрану чак и онда када је исход био унапријед одређен.

У том смислу, он представља једну од оних личности које историја не памти по политичкој моћи, већ по моралу, етици и храбрости. Његов чин није промијенио пресуду, али је оставио трајно свједочанство да и у временима када нико други не смије, појединац може остати вјеран праву и правди.

ФОТО: фејсбук