Друга димензија ,,Жетве“, полупразне сале

Пише: Ђорђе БОЈАНИЋ

Био сам на пројекцији филма „Жетва“.

Пола сале, празно.

Није то само слика једне биоскопске вечери.

То је пресек стања једног народа.

Да је гостовала нека старлета, да је певао Дино Мерлин, Џенан Лончаревић или Аца Лукас… сала би била тесна и тражила би се карта више.

Да је најавио концерт Марко Перковић Томпсон… тражила би се карта више.

Али када се приказује филм који боли, који подсећа, који сведочи… тада нема гужве.

Зашто?

Зато што истина није забавна.

Она не игра, не пева и не заводи.

Она опомиње… тешка за гледање.

А разлог је неразвијена свест код људи по питању културе сећања.

У МТС дворана, некадашњем Дому синдиката, филм се даје у малој сали. Као да се и симболички поручује:

истина је гурнута у страну, да не смета.

Неко ће рећи… „није било рекламе“.

И јесте тачно.

Али није то главни проблем.

Проблем је што смо се навикли на буку, а одвикли од тишине у којој се чује савест.

Када нам медији данима намећу небитне приче, када нам се подмећу туђе теме и туђи болови, онда се сопствена трагедија гура под тепих.

Филм који говори о нашој рани остаје „објава на Фејсбуку“ и друштвеним мрежама и пср портала, док се туђе приче претварају у националне догађаје.

И онда се чудимо.

Чудимо се што нам је култура сећања слаба.

Чудимо се што нам је национална свест плитка.

Чудимо се што нам је Косово пуно уста… а празно у делима.

Истина је једноставна и сурова:

не може народ који бежи од истине да очекује да га истина сачува.

„Жетва“ није само филм.

То је огледало.

А ми смо одлучили да не гледамо у њега.

Лакше је отићи на концерт.

Лакше је тапшати, певати, заборавити.

Лакше је гледати оно што нас не дотиче.

Али народ који бира лакше… временом изгуби и оно највредније… а ми полако то највредније губимо, и сведоци смо тога… али ћутимо.

Зато полу-празна сала није случајност.

То је последица.

Последица деценија занемаривања, прећуткивања, скретања пажње и одсуства одговорности.

И није срамота што филм није био довољно промовисан.

Срамота је што нам је потребна реклама да бисмо дошли до истине о себи.

Док год будемо пунили сале за забаву, а празнили их за истину…

нећемо имати право да се жалимо што нас други не поштују.

Јер прво смо сами престали да поштујемо себе.

Препорука

Овај филм треба да гледају ученици.

Средњошколци.

Наставници.

Родитељи.

Не као обавезу… већ као суочавање.

Јер ако не научимо младе да гледају истину, научиће их неко други да гледају лаж.

А тада више нећемо имати празне сале… већ празне главе.

ФОТО: фејсбук