Игор Кисић илијашки Милош Обилић
Пише: српскопитање
Игор Кисић, дјечак, симбол оданости и пожртвовања, један је од најмлађих бораца Војске Републике Српске.
Рођен је у Високом 1980. године. У мају 1992. године због несигурности и присуства наоружаних паравојних формација, Игор са оцем Ником, мајком Горданом и сестром Тањом напушта Високо и настањује се у Илијашу. Отац Нико, један од оснивача СДС у Високом, прикључује се Илијашкој бригади ВРС. У близини њихове куће налазила се база Самосталног моторизованог вода „Васке“, којим је командовао Василије Видовић.
Игор, иако још дијете, свакодневно је посјећивао ову јединицу, дивио им се и молио оца да му дозволи да постане борац. Ни мајчине забране, ни очеве молбе нису могле зауставити његову одлучност. Са само 13 година придружује се Илијашкој бригади, постаје њен најмлађи борац и један од најмлађих у читавој ВРС.
Дјечаштво мијења униформом и пушком. Дјечију игру замијено је радом у војном магацину. По понашању и зрелости надраста своје вршњаке, а због храбрости и оданости, постаје миљеник читаве бригаде. Са поносом се прича како је током офанзиве на Никшићку висораван у августу 1994. довезао камион муниције својим саборцима на првој линији.
Игор је погинуо 3. октобра 1994. године у артиљеријском нападу тзв. Армије БиХ на град Илијаш. Смрт га је задесила у близини команде вода.
На сахрани, одржаној 4. октобра, окупио се цијели Илијаш, и старо и младо, да се опрости од малог великог хероја. Његов отац, у кратком и снажном обраћању, рекао је:
„Где је мој син стао, ја ћу продужити.“
За заслуге у одбрани Републике Српске, Игор Кисић је постхумно одликован Орденом Милоша Обилића.
Након Дејтонског мировног споразума и припајања Илијаша Федерацији БиХ, отац Нико је, не желећи да му син почива на туђој земљи, пренио Игорово тијело у Бијељину, гдје породица Кисић и данас живи.
Вјечна слава и хвала малом јунаку који је својим срцем и храброшћу стао раме уз раме са најбољима.
ФОТО: фејсбук
