Инвазија намашчија на Широки Бријег
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
Замислите хиљаду муслимана како клањају намаз на Широком Бријегу и како им у верском заносу, немоћним да се бране, за вратове скачу потомци усташких кољача из времена НДХ. Хрвати, фанатични католици, чине безмало 100 одсто локалног становништва, а бившег „хрватског цвијећа” свега шест примерака. Неупућени би рекао: зашто би им сметали ако само дођу и мирно се помоле своме Богу, тим више што иначе живе у заједничком ентитету ФБиХ. Е није, ентитет са два народа скројен Вашингтонским споразумом више их је удаљио него зближио. Мостар је подељен Берлинским зидом, сукоб око хрватског члана Председништва по избору Бошњака не престаје. У контексту таквих односа и сама најава масовног доласка намашчија на Широки бријег доживљена је као десант на хрватске кантоне, ионако фрустриране бошњачком мајоризацијом и доминацијом. Хоџа Санин-ефендија Муса дере јарца па је упркос томе позвао вернике на масовни намаз на Широки бријег, надомак Госпе и споменика Фрањи Туђману.
Био би то још један спољнополитички аутогол који су у последњих пола године забили Бошњаци зато што не могу да се снађу у новој глобалној констелацији, у којој више нису штићеници ни САД, ни арапског света, ни ЕУ. Први више неће да се мешају, други нису спремни да залегну ни за ближу Газу, трећи су блокирани дефицитом консензуса. Немцима, који делују преко Шмита, у БиХ фаворити су Хрвати. Русија и Кина су на српској страни. Деценијама су се увлачили Американцима причом како је Босна, након реконкисте, примила Сефарде, а сада су, да се не би баш директно замерили Трампу, ударили по јеврејским туристима у Сарајеву. Летос, у интервалу од непуних месец дана, сарајевски хотелијери најпре су Европској конференцији рабина отказали резервацију дан уочи скупа, а потом групи израелских туриста покупили пасоше и поцепане их бацили у смеће. Ова два антисемитска испада у Сарајеву, која су се, ето, догодила баш у време израелско-арапског рата у Гази, домаћини су, ко би им веровао, објаснили „случајном грешком рецепције у оба хотела”.
Временски негде ублизо, а на истом месту, бошњачки званичници успоставили су, односно обновили блиске везе с Техераном. На сусрет Зукана Хелеза, министра одбране у Савету министара БиХ, с иранским генералима, односно с колегама из министарства у Техерану, посвећен војној сарадњи, Вашингтон је реаговао брзо и жестоко. Знајући како су се, због тајног иранско-бошњачког терористичког кампа у Погорелици поред Сарајева, провели Хасан Ченгић, Бакир Алиспахић, па и сам Алија Изетбеговић, министар Зукан је напунио гаће, па се наивно глупо правдао да је „сарадњу условио благословом САД”.
Да су везе бошњачко-иранске ипак само подигнуте на јавни ниво, а да после Погорелице тајно нису ни прекинуте, указује ажурирани извештај ЦИА о БиХ од 21. августа, „у којој делује Корпус исламске револуционарне гарде – Снаге Qods”. Ова организација стављена је на листу терористичких организација Стејт департмента 15. априла 2019. Није познато да су бошњачке власти промптно „објасниле” да је и то случајно и да су нешто предузеле. Али, евидентно је да су у Сарајеву буквално схватили Трампову политику немешања у унутрашње ствари других држава. Немешање значи да се САД неће враћати недовршеним пословима у Босни које су започели Бил и Хилари Клинтон и није стигао да заврши Бајден, али не значи да ће опростити својим малим штићеницима ако дигну глас на њиховог стратешког савезника Израел или се солидаришу са стратешким непријатељем Ираном.
Иницијатива Жељке Цвијановић да БиХ, као друга земља у свету, подржи кандидатуру Трампа за Нобела, нашла је Бећировића и Комшића „у небраном грожђу”, па су тражили тајм-аут до следеће седнице Председништва БиХ. Иако би народ у Српској радије номиновао Путина, иницијатива је супер јер је друга два члана Председништва истерала начистац да се определе између шефа суперсиле и муслиманске чаршије у „блискоисточном Сарајеву”.
Речени хоџа Муса са 1.000 намашчија на Широком бријегу није гађао преко Атлантика, него локално у другом кантону истог ентитета, и то је извео с много духа. Назив његове акције „Намазом до помирења” асоцира на бројне заједничке молитве реиса, владике и надбискупа за мир током рата у БиХ. Истина, није планирао и владику, него се ограничио на оквире бошњачко-хрватске федерације. Верска екскурзија муслимана баш на Широки бријег, место ходочашћа Госпи међугорској, могла је да буде брањена и као оригиналан гест добре воље и пружања руке домаћинима, као што би било фино и да су широкобријешки католици узвратно дошли у Бегову џамију у Сарајеву, или у неку ближу, да се помоле за мир.
Могло је, али није, зато што је сам Муса покварио. Изјавио је да би то био утук на инцидент који се догодио на Широком, где је недавно арапској туристкињи онемогућено да се на зеленој површини обрати Алаху џ. ш. Реваншистичкој интерпретацији Мусине акције допринео је његов Ц. В.: теолог, политичар, активиста, борац за права муслимана, завршио неке силне, што верске, што лаичке школе, по Сарајеву и Санџаку и објавио бројне књиге, организовао протесте. Индикативно, његова НВО зове се „Вјера. Нација. Држава”. Дакле, Муса (53) није неки наивни хоџица мехка срца, кога боли нетолеранција међу верницима различитих верозакона, него, испоставило се, потенцијални верско-национално-државни лидер са бројним обожаваоцима. На аларм Хрвата и на знаковиту предусретљивост владајућих муслимана, манифестација „Намазом до мира” (ваљда до помирења) отказана је и Муса ухапшен. Приведен је и Муса јуниор, именом Абдулазиз, јер је док му је бабо био у бајбоку, изјавио да ће намаза у Широком бити, упркос службеној забрани.
А сад долази оно због чега вреди завирити у бошњачко-хрватски ентитет. Према Радио Сарајеву (12. августа), откривено је да је „Муса сениор дошао у Босну из Србије, где је био имам Исламске верске заједнице Србије са седиштем у Београду”, што ће рећи не оне Исламске верске заједнице у Србији са седиштем у Сарајеву. Већ сам тај податак био је довољан да бошњачки слушаоци схвате ко заправо стоји иза Мусине провокације конфликта између муслимана и католика, под фирмом „намазом за помирење”. Да ко би други него Београд? Зашто Београд, какве везе има Београд? Има, има… Није ли Бакир одавно рекао да је „Босни увек све зло долазило из Србије”. Добро, а какве везе има Муса са Србијом? Има, има… Службовао је у исламском старешинству у Београду, па су га биће Срби послали да мути по Босни и завађа католике и муслимане у Федерацији, који иначе, јелда, живе у идиличној хармонији.
А онда се непотписани коментатор Радио Сарајева враћа преко Раче на леву обалу Дрине и фокусира се на Мусу и локалне односе. Поента је на томе да Муса, „свесно или несвесно, намазом објективно не би допринео помирењу народа у БиХ, него њиховом завађању”. Следи удар на главну мету: „Додику је Муса дар с неба!”, „Човићу је злата вредан!” Није важно што Срби воле Српску и зато бирају Додика, што Хрвати жале за Херцег Босном и зато хоће Човића, важно је да су Србија, Српска и Срби криви за све, па и за Хрвате, зато што данас ни они неће да буду доњи у ФБиХ, као ни Срби у БиХ. Да, да „суседне државе и њихови сателити у Босни” Бошњацима не дају целовиту и јединствену државу, а Муса је још као млади муфтија у Београду врбован да им срећу квари.
Овим инцидентом око најављене и отказане параде намашчија у Широком, Муса није могао изазвати гнев суперсиле Америке, него „само” Ватикана, па су пустили машти на вољу. Да су раније били тако надахнути, могли су „објаснити” да су шиканирани европски рабини, односно Израелци, у ствари били агенти Мосада задужени да прикажу да, док Нетанјаху сатире муслимане у Гази, ни босанским муслиманима није масло за рамазана, јер ето малтретирају Јевреје у Сарајеву. А пошто Додик има добре односе с Израелом, онда су и ти из Мосада што на рецепцијама сарајевских хотела отказују резервације и цепају пасоше, на вези с Бањалуком. Пошто Српска нема одговарајућу службу, користи услужно ОБА у Србији, за коју, опет, јелда, ради Муса. Алија рече: „Босна неће бити мирна све док Србија не буде довољно слаба.” Може да буде мирна и ако буде довољно јака, али с Хелезом, Мусом, Бећировићем и рецепционерима не може јој помоћи ни Радио Сарајево.
Професор емеритус
