Карактер епископа Атанасија је као брушени дијамант
Пише: српскопитање
Ошртина карактера епископа Атанасија била је као брушени дијамант, тврда, сјајна, непоколебива. Ко га је гледао само споља, могао је помислити да је та оштрина престрога, да је ријеч његова сувише снажна. Али као што се дијамант бруси да би засијао пуним сјајем, тако је и његова нарав била изоштрена подвигом, молитвом и страдањем за народ.
Атанасије Јевтић није био човјек млаке ријечи ни равнодушног срца. У временима када се ћутало, он је говорио. Када су се други склањали, он је стајао испред народа. Његова борбеност није извирала из гњева, него из љубави, из бола за страдалне, из осјећаја одговорности пред Богом и историјом. Био је пастир који није напуштао стадо, ни онда када су вукови били најближи.
Та оштрина није била суровост, него јасноћа. Није била гордост, него ревност. У православном духу, он је знао да љубав без истине постаје слабост, а истина без љубави хладна строгост. Зато је његова ријеч знала да засјече, али да и исцијели. Као што љекар мора очистити рану да би она зарасла, тако је и он знао да изговори тешку ријеч ради духовног здравља народа.
Био је борбен, јер је вјеровао. Био је чврст, јер је носио крст. Његова нарав није била украс, него оружје у служби Јеванђеља. И када је дјеловао строг, иза те строгости куцало је срце монаха, срце које плаче над страдањем, које се моли за свакога, које не одустаје од свога народа.
Као брушени дијамант, сијао је у временима таме. Није се савијао пред притисцима, није трговао истином, није се плашио суда људског. Његова оштрина била је свједочанство да православље није удобност, него подвиг, није ћутање, него свједочење.
Такви људи остављају траг који не брише вријеме. Јер дијамант може бити тврд, али управо зато траје. А када је та тврдоћа прожета љубављу Христовом, онда постаје свјетлост која показује пут.
Слава Теби Боже
ФОТО: фејсбук
