Ко је и зашто разапео Христа?

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

Синедрион је било врховно вијеће јеврејског народа, састављено од 71 члана (старјешине) који су бирани међу најугледнијим свештеницима и књижевницима. Они су разматрали за шта би тачно могли да оптуже Исуса Христа, тражећи оптужбу која би, у складу са Јеврејским законом, изискивала смртну казну. Иако су успјели да га лише слободе у потаји, били су свјесни да им је потребна недвосмислена  пресуда уколико не желе да сераспале гнев међу мноштвом његових поклоника.

Појавили су се људи с лажним доказима против Христа, али искази су им били противурјечни. Напослетку, чланови Синедриона пронађоше два свједока чија су се сведочења у највећој мјери подударала. Они у причи уткаше понешто од Исусовог учења и оптужижћше га да је изговорио ријечи: „Ја ћу развалити овај храм рукотворени и за три дана саградити други, нерукотворени“ (Марко, 14:58). То је већ звучало као претња Храму. За Синерион је то било довољно.

Првосвештеник Кајафа, председавајући Синедриона, обратио се Исусу: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији?“(Матеј, 26:63). На шта је Исус рекао: „Ти каза! Од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским“ (Матеј 26:64). Синедрион је ово прихватио као потврду оптужбе: Исус заиста тврди да је изабраник Божији. Како су чланови Синедриона вјеровали да тако нешто не може бити истина, назвали су то богохулством.

Обузет срџбом, првосвештеник Кајафа поцијепа себи одјећу. „Шта мислите’“, упита Кајафа. Старјешине одговорише: „Заслужио је смрт!“ (Матеј 26:66).

Чим је свануло, чланови Синедриона отпратили су Исуса Христа до Понтија Пилата, римског префекта, односно намјесника Јудеје, који се налазио у судници, преторији. Чланови Синедриона су знали да римски закони неће уважити њихову оптужбу за богохуљење као разлог довољан да се Исусу одреди смртна казна. Зато су га представили Пилату као политичку пријетњу. Вијеће је то прихватило – оптужило је Исуса за подривачку дјелатност, тврдећи да је он распиривао побуну против плаћања пореза Римљанима, као и да је за себе тврдио да је цар (Лука 23:2).

Чувши да је Исус из Галилеје, Пилат одлучи да га пошаље цару Ироду, који је управљао Галилејом, а тих се дана нашао у Јерусалиму. Ирод се одушевио кад је угледао Исуса. Много је слушао о Исусовим проповиједима и надао се да ће за њега учинити неко чудо. Међутим, Исус је одбио чак и ријеч да прозбори у Иродовом присуству.

Сада се већ светина окупила код суднице. Чланови Синедриона опет оптужише Исуса пред Пилатом, а Исус је само ћутао. Пилат је био запањен Исусовим држањем, те изјави да не постоји разлог да се човјек осуди на смрт. И Пилатова жена је сматрала да је Исус невин.

Првосвештеник Кајафа се био припремио за дуго убеђивање с Пилатом: „Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару!“ (Јован 19:12).

Сваке године о Пасхи, Пилат би помиловао  и пустио по једног затвореника као чин добре воље према јеврејском народу.  Сад је пак одлучио да избор препусти народу: желе ли они да пуштен буде разбојник Варава или Исус? Немало се изненадио, па и ужаснуо Пилат, када је окупљена маса затражила да се на слободу пусти Варава.

„Шта да онда чиним са исусом названим Христос?“, упита Пилат. „Да се разапне!“, клицала је светина. Пилат им се супротстави рекавши да је Исус невин. Али, светина још гласније повика: „Да се разапне!“ Пилат напослету увидје да ће морати да изађе у сусрет њиховом захтјеву не би ли избјегао побуну. Он узе чинију с водом и пред народом опра руке, показујући тиме да не жели да преузме одговорност за распеће Исусово. Па, ипак, издао је наређење да Исуса одведу, бичију и над њим изврше смртну казну – распећем.

Војници Понтија Пилата су извели Исуа Христа изван града Јерусалима, на мјесто звано Голгота. За Римљане је било карактеристично да за стратишта бирају узвишења, као што је било ово, одакле ће убијене моћи да виде сви коју путују у град и из њега.

Исус је разапет на Голготи негдје око девет ујутру по нашем времену, а издахнуо је у три поподне. У међувремену, када је сунце требало да буде у зениту, необјашњива тама закрилила је цијелу земљу. Ова сабласна тмина само је појачала стравичне слике које су се одигравале надомак Јерусалима. Исус који је за себе рекао: „Ја сам светлост свету“ (Јован 9:5), умирао је страшном смрћу на крсту.

ФОТО: фејсбук