Комунизам као религија, Црна Гора као лабораторија идеолошког инжењеринга

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Историја 20. вијека показала је да се тоталитарне идеологије нијесу задовољавале тиме да управљају државом,  оне су тежиле да овладају човјеком. У том смислу, комунизам се није понашао само као политички или економски систем, већ као својеврсна секуларна религија. Његов циљ није био само промјена друштвеног уређења, него и преобликовање људске свијести. Да би се тај пројекат остварио, било је неопходно „убити Бога“ у човјеку , не метафорички, већ институционално, системски и идеолошки.

Теоријски темељ таквог односа према религији поставили су Карл Маркс и Фридрих Енгелс, а практично га је спровео Владимир Лењин у оквиру бољшевичке револуције 1917. године. Марксова позната формула о религији као „опијуму за народ“ постала је догма новог поретка. Религија је проглашена инструментом класне доминације, а Црква препрека „историјском напретку“. Но, иронија историје лежи у чињеници да је комунизам  створио сопствени култ: култ партије, култ вође, култ револуције.

Умјесто литургије ту су партијски конгреси. Умјесто светитеља – револуционарни „хероји“ а  умјесто иконе чувени портрет вође, тако да је идеологија попримила све елементе квазирелигијског система.

У послијератној Југославији, под вођством Тита комунистичка власт спроводила је агресивну секуларизацију. Међутим, у Црној Гори тај процес добио је посебну, често радикалнију димензију. Историјски гледано, Црна Гора је била држава снажно прожета православном духовношћу, у којој су митрополити били и духовни и свјетовни владари. Управо зато је обрачун са Црквом морао бити темељан, да би се изградио „нови човјек“, морало се раскрстити са светосавским и косовским завјетом који су вјековима обликовали српски идентитет народа.

Српска православна црква била је изложена прогону, конфискацији имовине, притисцима и дискредитацији. Свештенство је хапшено, манастири запустјели, а религија гурнута у сферу приватног, готово илегалног живота. Дјеца су у школама учена да је вјера заосталост, да је Црква „реакционарна“, а партија једини ауторитет.

Тај процес није био спонтан; био је вођен са идеолошком страшћу. У Црној Гори се стварао нови идентитет, често у супротстављању традиционалном православном наслеђу. Комунистичка власт је схватила да је за трајну контролу неопходно преобликовати историјску свијест, прекинути континуитет са преткомунистичком прошлошћу и наметнути нови наратив у којем је револуција постала „нулта година“ историје.

Иако је формално комунистички систем пао крајем 20. вијека, његови ментални обрасци ми данас нису нестали. Тоталитарна свијест не живи само у институцијама, већ у култури, образовању и јавном дискурсу. Данашњи напади на СПЦ  у Црној Гори често носе одјек те старе идеолошке матрице:, Црква се представља као реметилачки фактор, као политички непријатељ, као препрека „модернизацији“.

То је наслеђе деценија систематског учења да је духовност нешто што треба потиснути, а идентитет редефинисати према политичкој потреби. Када је комунизам покушао да „убије Бога“ у човјеку, он није само нападао религију , он је тежио да преузме њено мјесто. Јер свака идеологија која тражи апсолутну лојалност, која не трпи критику и која себе проглашава коначном истином, почиње да функционише као религија, али за разлику од вјере православне код комунизма све иде без милости и без покајања.

Комунизам као историјски феномен није био пука економска теорија, већ свеобухватни пројекат духовне трансформације. У настојању да створи „новог човјека“, он је систематски потискивао религиозни осјећај, нарочито у срединама гдје је вјера била носилац националног идентитета, као што је то случај у Црној Гори.

Зато је питање односа према вјери у Црној Гори више од културолошког спора, то је питање историјске свијести и право народа да не пристане на нове облике старих тоталитаризама.

ФОТО: фејсбук